PAVEL: moj referenčni okvir, moje refleksije, moje življenje

Arhiv za 'zanemarjen otrok' Kategorija

Demonstracije v Bosni 2014

Objavil pavel dne 11.02.2014

“Zdaj vemo, zakaj je čisto slučajno zagorelo v bosanskih arhivih.” (“Predsednik predsedstva BiH Alija Izetbegović celo lastnoročno sestavljal sezname orožja in streliva za potrebe bosanske vojske in jih pošiljal takratnemu predsedniku RS Milanu Kučanu. (http://www.politikis.si/?p=18895 “)

Strinjam se, da je živeti v Bosni težko. Toda tudi v Sloveniji je težko živeti. Strinjam se, da so večino podjetij prigrabili ljudje, ki niso gospodarstveniki, managerji. Vsaj dobri ne. Ker znajo samo črpati denar iz narave in delavcev, ne znajo pa ustvarjati boljšega, večjega, uspešnega podjetja. S kriminalno privatizacijo ( ki jo je omogočila SOCIALISTIČNA ! ( proti svobodnemu trgu!) politika NACIONALNEGA interesa in gradualizma) so v glavnem prišli do podjetij in  kapitala rdeči direktorji, rdeči gospodarstveniki – ki ne znajo ustvarjati in NIKOLI ne bodo znali nič ustvarjati, razen drek iz tujega denarja ( to kar tipični socialist edino zna). Ki nimajo zveze s kapitalisti ali zahodnimi managerji. Imajo pa vezo s kapitalisti ( Big Bad Wolf) v Marxovih “znanstvenih” pravljicah . Kako Reševalci (revolucionarji, ki so bili proti Kapitalu)  hitro postanejo Preganjalci ( krvosesni fevdalci, marxovi “kapitalisti” ,oz. politično korektno “spoštovani gospodarstveniki s srcem na levi in s socialnim čutom”, ki so UKRADLI oz. UGRABILI ta Kapital). Kako že pravi vic o komunistu:

Kako veš, ali bo novorojenček komunist?

Če te lepo in nedolžno  gleda z iskrenimi in velikimi očkami, se ti sladko smehlja, vmes pa se ti podela v roke, ko ga držim v naročju!”

Tudi v Bosni nimajo “vsebosanskih vstaj”, čeprav jih določena dobro hierarhično organizirana sila širi kot požar po celi Bosni, ker si ta sila želi postaviti politike po svoji meri: ” Naredite mi to deželo ponovno SOCIALISTIČKO!” bi rekel ta nevidni Hitler, ne v Mariboru, ampak v Bosni.  Njihovi ustaši ( vstajniki) so v bistvu VSE-SOCIALISTIČNI ustaši. Noro – tudi v Bosni se derejo parole proti kapitalizmu ( prostemu trgu, tujim investicijam, široki rasti podjetnosti in ustvarjalnosti, tehnološkega napredka in blagostanja, širjenja svobode, odgovornosti in utrjenosti pravne države), tega pa pri njih res nikjer NI. Kradejo jih pa socialisti, ki se najbolj pozivajo na humanistična načela. Bo ta narod kdaj dojel, da si sam strelja v koleno? Bo vsaj slovenski narod kdaj dojel to isto?

Reform v propadajoči SFRJ ni bilo. Marković si je leta 1987 ( ob 20% brezposelnosti, večina delavcev ni dobivalo plač, inflacija je bila 1.000,00%, večina podjetij je bilo prezadolženih in niso mogla prodajati slabih izdelkov na zahod) naprezal, a vmes mu je mafijsko-birokratska banda po republikah fevdalizirala svoje posesti z “rdečim monopolijem”, in poraženec JLA je sprožil vojno, a jo izgubil kot je prej JLA izgubila svojo rento in ostala mafija brez kapitala in fevdov.

Tudi v novih državah ni bilo resnih reform. “Kapitalistični” komunisti so samo grabili premoženje, ustvarjati ga niso znali. Vmes so podkupovali birokracijo s predobrimi plačami in službicami  in reveže s socialnimi podporami.  Resnih sprememb, liberalnih reform pa ni naredila nobena provincialna komunistična režimska klika. Denarja zmanjkuje, ZDA in EU zapirajo pipice. Ustvarja pa ga nihče. Kako bodo fevdalni komunisti sedaj podkupovali rajo? Ker zmanjkuje denarja za korupcijo, so se začele “PROTI-korupcijske vstaje”. Ne, sedaj bodo naredili novo revolucijo, ki jim bo omogočila še bolj trdno oblast in več diktature.

Proti komu protestirate? Komu zvoni? Proti sebi protestirate, socialisti. Vam zvoni!

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Bližnji vzhod, Družba, MGMT - gospodarjenje - upravljanje, Socialistična Federativna Republika EU, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Zgodovina, borza, trg, davki, denar oz. kapital, gospodarstvo oz. ekonomija, inženirji družbe, modne družbene smernice, javne investicije v osnovno infrastrukturo, kartel_monopol_oligopol_OLIGARHIJA_MAFIJA, liberalne reforme ( PRO FREE Market), makroekonomija, podjetništvo oz. mikroekonomija, politika, prezaščiten otrok, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, vraževerje ali praznoverje, zanemarjen otrok, zlorabljen otrok | Brez komentarjev »

Citati množičnih, revolucionarnih, komunističnih, morilcev 20.stl.

Objavil pavel dne 4.02.2014

http://www.paulbogdanor.com/left/communists.html

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Kitajska, Rusija, Socialistična Federativna Republika EU, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, inženirji družbe, modne družbene smernice, motnje osebnosti PSIHOPATI, politika, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, vraževerje ali praznoverje, zanemarjen otrok, zlorabljen otrok | Brez komentarjev »

Predavanje “Permisivna vzgoja” dr. Zorana Milivojevića za katoliške pedagoge

Objavil pavel dne 11.01.2014

Enourno predavanje za Društvo slovenskih katoliških pedagogov sem našel na strani 24kul.si:

http://24kul.si/video-dr-zoran-milivojevic-o-permisivni-vzgoji

YouTube slika preogleda

Video je izdelala Socialna akademija, ki deluje oz. IZOBRAŽUJE pri sv. Jožefu, jezuitih.

KAR JE PRIJETNO NI NUJNO KORISTNO ali DOBRO. to ve starš, ne ve pa razvajen oz. permisivno “vzgajan” otrok.

KAKO otroku privzgojiti , da dela neprijetne stvari, ki so KORISTNE in DOBRE za otroka.

Vzgoja je stalno gojenje. Če kot vrtnar zanemarim vrt za en teden, ga brutalno preraste plevel. Če zanemarjam otroka ali mu popuščam pri ugodju, bo otrok razvajen ali zanemarjen.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Cerkev, skupnost, občestvo, Družba, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Knjiga, Najini otroci, Partnerski odnos, mož & žena, Praktični del življenja, RKC, Slovenija, TA, Verovanje, odnos z Bogom, duhovnost, Vzgoja, Zabava, Zakonska skupina DiŽ, dobro vzgojen otrok, dr. Zoran Milivojević, duhovna misel, iskanje partnerja, komunikacije, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, pretirano prilagojen otrok, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zdravje, zlorabljen otrok, čustva | Brez komentarjev »

Odvzem 7 otrok družine ŠAVLI ali CSD je postal podaljšek UDBE, politične policije totalitarne komunistične države

Objavil pavel dne 10.01.2014

Pred mesecem je CSD Škofja Loka brez izčrpnih podatkov odvzel staršema 7 otrok pod izgovorom, da starša izvajata neprimerno versko prakso. Skratka sežiganje čarovnic v 21. stl. , ker ne opravljajo socialistične verske prakse, ampak so ena izmed krščanskih sekt, ki temelji na branju in samosvojem razlaganju Svetega pisma.

Tako CSD ohranja tradicijo zločinske komunistične partije, ki je ves čas preganjala ljudi povezane z religijo, narodom in liberalnostjo. CSD kot dolga roka zločinske politične policije – UDBE.

Si zamislite, da pride k vam domov ekipa usposobljenih bolničarjev, ki imajo od CSD ali kateregakoli organa zahtevo, da vas zaradi psihične bolezni PRISILNO HOSPITALIZIRAJO. In da o tem javnost ne izve nič, ker bojda država ščiti vaše osebne podatke. Mar ni to hud in grozen ukrep. Jaz bi bil v tem primeru vesel, da pristojni organi objavijo v medijih zakaj je bilo mene potrebno hospitalizirati in kakšne diagnoze imajo. In kdo je to sklenil, poimensko. Ker to je tako hud ukrep, da bi moralo biti vse javno in tudi znano kateri strokovnjak je dal popdis oz. kateri strokovnjaki v komisiji. Šele tako se bodo lahko moji svojci pritožili na sodišče in spodbijali s strokovnimi mnenji te birokrate.

Vem, da je nujno v določenih primerih človeka PRISILNO hospitalizirati, kadar so utemeljeni razlogi, da bo škodoval sebi, bližnjim ali večji skupini v družbi.

Starša, ki so jima birokrati iz CSD pobrali 7 otrok, sta bila deležna 7x hujšega ukrepa, kot če bi bil eden od njiju prisilno hospitaliziran. To sta oba univerzitatno izobražena človeka, ona veterinarka, ona elektro inženir. Iz časov, ko je bilo univerzo nekajkrat težje narediti kot v današnji inflaciji diplom , vpisov na UNI in lahkotnostjo izdelovanja izpitov in prehajanja v višje letnike.

Kakšno hudo ( še hujša kot vojna travma) travmo pa je doživelo teh 7 otrok! In otrok, ki se bo kmalu rodil in je sedaj v hiperstresnem maminem telesu, nabitem z negativnimi hormoni zaradi jeze, žalosti, besa, nemoči.

In to brez razlage. In to v državi, ki je socialistična džamahirija, ki preganja vsako drugo religijo, ki ni povezana s svetlim, ljubljenim vodjem in tekovinama komunistične revolucije, rdečih direktorjev Foruma21 , stalinizma, nato yugofašističnega titoizma in na koncu boljševiško-fašističnih republiških fevdalizmom, ki se ohranjajo do danes.

Mediji pa so režimsko dirigirano tiho. Ne stojijo pred vladnimi vrati ali vrati ministrice za delo, niti ne zasledujejo birokratov CSD Škofja Loka in jim postavljajo neprijetna vprašanja. Vse je potihnilo.

Pred leti je ekstremna levica ( socialisti) želela uvesti nov družinski zakonik, ki bi še bolj povečal pristojnosti države v vtikanje v družino. Pomnožil bi število birokratov, število paragrafov in načinov vtikanja v zasebnost in družino. Na srečo smo to orwellovsko komunistični zakonik državljani na referendumu zavrnili in pokazali, da večina državljanov še ima zdravo pamet in zdrav spomin na komunajzer-fašistični (zbirokratizirani, etatistični) sistem, ki se totalitarno vtika v zasebnost državljana, v družine , v svobodna povezovanja in skupnosti in jih jemlje za teroriste, čeprav je sam sistem terorističen, avtoritaren in diktatorski, totalitarni.

Sedaj berem, da so se birokrati spravili še na stare starše, ker več kot 1x na mesec obiskujejo svoje vnuke v rejniških družinah. Še dobro, da te rejniške družine niso gayevske, kar bi se množično zgodilo, če bi bil tak družinski zakonik sprejet.

Zadeva je vroča, ker si ta pošast prilašča moč in če je ne zaustavimo takoj, bo požrla še veliko družin in otrok. Kot Stalin, Hitler in Tito. Milijone.

Naj CSD že enkrat javno pove, da so vzeli otroke tema staršema za to, ker sta bila nevarna otrokom zaradi sledečih strokovnih razlogov, ki so jih pokazali številni strokovni pregledi pri sledečih strokovnjakih, ki se naj podpišejo, da odgovarjajo za te odločitve. Tudi z osebnim premoženjem v primeru tožb. Taka huda odločitev mora biti strokovno potrojeno podkrepljena z osebno odgovornostjo večih strokovnjakov. Poleg tega mora biti javna in naj se ne skriva osebnih informacij, ker je to tako velik poseg v zasebnost, ki meji na nevarnost krepitve totalitarne države. Osebni podatki morajo ob takem hudem ukrepu biti sekundarnega značaja.

Pred leti ni nihče iz CDS Nova Gorica odgovarjal za to, da je psihotična ali psihopatska mama ( še sedaj javnost tega ne ve), ki je imela močno podporo v socialistični politiki in naj bi njej oče bil vpliven zdravnik – ponoči ubila oba svoja otroka stara komaj 4 in 2 leti. Zakaj tej mami niso vzeli otrok in jih dali ločenemu očetu. Ali pa v rejo? Dovjna merila. Kako očitno in prozorno, samo spomin je treba imeti in zdravo pamet – pa se vidi dualnost komunističnega aparthaida v Sloveniji leta 2014.

V tej državi še vedno vlada komunistični aparthaid, kjer so prvorazredni državljani (paraziti, mafijaši, birokrati) ščiteni tudi v primeru kriminala kot v fevdalnih in sužnjelastniških državah. Drugorazredni državljani pa so lahko kadarkoli obtoženi, tudi lažno, in so edini ki v tej državi delajo in ustvarjajo.

Marjana Šavlija sem pred leti velikokrat srečeval. Se poznava.  Zdel se mi je čisto v redu dečko. Nikakršnih znakov čudnosti ali verske fanatičnosti. Sedaj pa nisva govorila ali se srečevala vsaj kakšnih 20 let.

Zaključek:

katastrofa od CSDja na lokalni in državni ravni

katastrofa od pooblaščenke za zaščito osebnih podatkov in za zaščito človekovih pravic

katastrofa psiholoških in psihiatričnih strokovnjakov, ki se ne upajo oglasiti

katastrofa od večine državljanov in civilnih družb, ki so tiho kot v trenutkih prihoda fašizma na oblast

katastrofa od pravnikov, sodišč, tožilcev

katastrofa od medijev, ki so režimska trobila

http://24kul.si/diskriminacija-starih-starsev

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Dialog, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Najini otroci, Partnerski odnos, mož & žena, Religija, Slovenija, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, Zdravstvo, dobro vzgojen otrok, inženirji družbe, modne družbene smernice, liberalne reforme ( PRO FREE Market), mediji, novinarji, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, politika, pretirano prilagojen otrok, prezaščiten otrok, protestanti, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, slabo vzgojen otrok, vraževerje ali praznoverje, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zdravje, zlorabljen otrok, čustva | Brez komentarjev »

Množenje psihopatov v negativni selekciji totalitarne družbe

Objavil pavel dne 7.01.2014

Psihopat je vedenjska, osebnostna motnja. Nima veze z izkrivljenim dojemanjem realnosti, temveč ima povezavo z nezmožnostjo biti moralen, etičen.

Normalni ljudje “prepoznajo” duševno bolnega človeka, ker je ves čas “čuden”. Normalni ljudje “prepoznajo” duševno motenega, ker se mu občasno zavrti. Normalni ljudje prepoznajo psihopata, ker je “nevaren”. Pes znori ob psihopatu, razen, če to ni njegov pes.

Ena od osebnostnih motenj. Najdemo jih v velikem % v zaporih, v totalitarnih režimih pa na oblastnih pozicijah.

Psihopat ne rodi psihopata, ampak ga “vzgoji” z zanemarjanjem, krutostjo, varanjem,ekstremnim egoizmom in antisocialnostjo ( varanje, zajedanje, manpiliranje, ropanje, ubijanje DRUŽBE) … Psihopatstvo nima veze z genetiko, čeprav materialisti vse hočejo materialno determinirati.

Psihopata  med odraslimi ni možno narediti, psihopata iz odraslega  ne naredi vojna. Odrasli doživi travmo, vojna mu sproži duševno motnjo ali duševno bolezen. Nevroze so motnje. Vojna lahko s krutostjo naredi psihopata samo med majhnimi otroki. Recimo otroci, ki so se rojevali v koncentracijskih taboriščih.

Psihopatstvo ( sociopatstvo : ena od motenj mejnih osebnosti, borderline) ni duševna bolezen. Zato zdravila nimajo učinkov, še manj terapija. Psihopati so adrenalinski odvisniki. Psihopat ne čuti želje po vedenjski spremembi. On je ponosen na svojo hibo, ki jo ne vidi kot hibi

Eden osnovnih vidnih znakov psihopata je, da se nikoli ne joka, ne zna jokati. Ni iskren. Ni zmožen bližine, resnične bližine, stalno kalkulira ali igra ( hinavska osladnost ko v mehiških nadaljevankah). Nikoli ne občuti krivde, ne reče oprosti. Čustva več ali manj igra. Bolj ali manj spretno.

Humor na svoj račun je ključni kriterij, da ugotovimo ali je oseba duševno bolna, duševno motena ali osebnostno motena. Humor je kriterij duševnega zdravja.

Psihopati so manipulirajoči ROBOTI. Ljudje brezduha in duše. Kloni.

Komentar na http://www.casnik.si/index.php/2014/01/04/vest-partizanska-bolezen/

KARAKTERISTIKE PSIHOPATA

http://med.over.net/forum5/read.php?6,6693208

Psihopati lahko izgledajo povsem normalno in kulturno. Zamislite si če si lahko, da nimate vesti. Niti najmanj vesti, nikakršnega občutka krivde ali obžalovanja,brez ozira karkoli naredite, nikakršnega občutka za dobrobit nepoznanih ljudi, prijateljev, pa celo do članov družine. Zamislite si da vas nikoli ne mučijo občutki sramu niti trenutek v življenju, brez ozira na to koliko ste sebični, leni, škodljivi za druge ali nemoralni………………….

Prisotnost ali odsotnost vesti je globoka človeška razdelitev, verjetno pomembnejša kot inteligenca, rasa ali spol.

Tisto kar razlikuje psihopate od nas je popolna luknja v njihovi psihi.

Že dolgo časa večina ekspertov za mentalno zdravljenje ustvarja svoje delovanje na domnevi da psihopati prihajajo iz siromašnih sredin, iz otroštva v katerem so bili zlostavljeni na tak ali drugačen način. Ta domneva se resnično revidira v zadnjih časih. Obstaja veliko število psihopatov kateri so tudi anti – socialni, obstaja veliko število tistih, ki nikoli niso klasificirani kot anti – socialni ali sociopati. Z drugimi besedami so oni lahko doktorji, odvetniki, sodniki, policaji, predsedniki velikih družb kateri vzamejo siromašnim in dajo bogatim, celo predsedniki držav so med njimi..

Če psihopat res kaj občuti so to površinske emocije.

Raziskovalec Alan Harrington gre toliko daleč da trdi da je psihopat nov tip človeka, katerega so ustvarili pritiski modernega življenja. Normalno, prevaranti in »hohštaplarji« so vedno obstajali. Danes nam preti super moderni prevarant, ki ve kaj dela in dela to tako dobro da nihče niti ne zazna škodljive situacije. Psihopati ljubijo svet biznisa.

Distanciran od drugih hladno vidi njihove strahove in želje ter jih zmanipulira kakor hoče.. Tak človek ne more končati v zaporu. Namesto da ubija druge, postane tajkun, ki uničuje druge ustanove, odpušča ljudi……………….

Posledice biznisa – kriminala so šokantne za običajne ljudi. Kriminolog George Bennet pravi: »Ta vrsta kriminala je prisotna v 30 % vseh slučajev, več kot katerakoli druga posebna kategorija«. Psihopati so v vsakem pogledu ljudje, razen enega – manjka jim duša. To naredi iz njih zelo učinkovite stroje. Ker so zelo učinkoviti stroji kot računalniki, lahko opravljajo zelo kompleksna dejanja s pomočjo katerih pridobijo podporo katera jim je potrebna. Na ta način se večina psihopatov zelo visoko povzpne v življenju. Šele s časom njihovi sodelavci pričnejo razumeti, da se oni vzpenjajo po lestvici uspeha neusmiljeno. Tudi kadar so popolnoma nezainteresirani za pravico in interese svojih sodelavcev, so sposobni pri drugih izzvati zaupanje.

Psihopat ne vidi nikakršne napake v svoji psihi ali razlog za spremembo.

Trenutne statistike kažejo, da je na svetu več psihološko bolnih oseb kot zdravih. Znatno število ljudi kaže psihopatološke simptome v večji ali manjši meri. Tako tudi politika ni izvzeta. Ta ugotovitev je grozna ker psihopatija pri ljudeh, ki so na oblasti imajo lahko katastrofalne posledice za svetovno populacijo.

Danes mnoge multinacionalne korporacije pa tudi manjša podjetja delajo selekcijo novih kadrov s pomočjo testov baziranih na psihoanalizah tudi z grafoanalizo. Kandidati, ki pokažejo določene psihopatološke karakteristike imajo prednost pri zaposlitvi na vodilnih mestih.

KARAKTERISTIKE PSIHOPATA

1.Sladkobesednost in površinski šarm – tendenca k milozvočnosti in uglajenosti; privlačnost, šarmantnost, gladek in tekoč govor. Šarm psihopata v nobenem slučaju ne vsebuje sledi srama, niti strahu ali skrbi. Psihopatu nikdar ne zastane jezik.

2.Grandiozna samovrednost – velik napihnjen pogled na svoje sposobnosti s pretirano samozavestjo, močna trdoglavost, narcisoidnost in hvalisanje.

3.Potreba po stimulaciji in nagnjenje k dolgočasju – prekomerna potreba za novim, neobičajnim, vznemirljivim izkušnjam oziroma stimulacijam ki izzivajo vznemirljivost.

4.Patološko laganje – lahko je umerjeno ali pretirano; v umerjeni formi bodo zviti, prebrisani, pretkani, skrivnostni. V ekstremni formi; bodo goljufivi, lažnjivi, zahrbtni, potuhnjeni, manipulativni in nepošteni. 5.varanje in manipulacija – poslužujejo se vsakovrstnih prevar, da bi dosegli neko osebno korist.

6.Pomanjkanje kesanja ali občutka krivice – pomanjkanje občutka ali obzira za izgubo, bolečino in trpljenje žrtve; tendenca k ravnodušnosti, nepristranosti, hladnokrvnosti in popolno pomanjkanje empatije. So oholi, prezirajo in omalovažujejo svoje žrtve.

7.Plitki občutki – emocionalno siromaštvo, omejen obseg ali globina občutkov. Kazanje hladnosti, čeprav družba kaže ekstravertiran značaj.

8.Neobčutljivost in pomanjkanje empatije – pomanjkanje občutkov proti vsem ljudem; hladen, prezirljiv, brezobrazen, breobziren, netaktičen značaj.

9.Parazitski življenjski stil – namerna, manipulativna, sebična in finančna odvisnost od drugih. Ni sposoben izpolniti svojih obveznosti.

10.Slaba kontrola obnašanja – nestrpnost, grožnje, agrsivnost, verbalno poniževanje, premajhna kontrola jeze in temperamenta in prenagljenost.

11.Promiskuitetno seksualno obnašanje – kratke, površne, številne seksualne afere in na slepo izbiranje seksualnih partnerjev, vzdrževanje nekaj ljubezenskih zvez naenkrat, stalno prigovarjanje drugih na seksualne aktivnosti ali govorjenje s ponosom o svojih osvajalskih uspehih in seksualnih avanturah.

12.Zgodnji problem v obnašanju – razne vrste vedenja do 13 leta, vključno z laganjem, varanjem, vandalizmom, nasiljem nad slabotnimi, seksualne aktivnosti, podtikanje požarov, drogiranje z lepilom, alkoholizem in bežanje od doma.

13.Pomanjkljivost realnih dolgoročnih ciljev – nesposobnost ali stalni neuspeh pri planiranju in realizaciji ciljev; nomadski duh, brezciljnost……

14.Impulzivnost – izpolnjevanje nalog brez razmišljanja in planiranja, nesposobnost upreti se negativnim nagonom, pomanjkanje premišljenosti, nepredvidljivost.

15.Neodgovornost – niso v stanju izpolnjevati svojih obvez.

16.Nesposobnost prevzemanja odgovornosti za lastne postopke – pomanjkanje vesti, pomanjkanje predanosti delu, negiranje svoje osebne odgovornosti in poskusi manipulacije drugih.

17.Številne kratkotrajne zakonske zveze – niso v stanju obdržati partnerja dalj časa. 18.Kriminalna večstranost – razne vrste kriminalnih dejanj in prestopkov, občutek velikega ponosa ko nekaznovano opravijo neka kriminalna dejanja.

Normalno da samo nekaj teh lastnosti pri človeku ne pomeni, da trpi od te mentalne motnje. Večina normalnih ljudi bo našla nekaj od teh lastnosti pri sebi.

Psihopati že od rane mladosti zaznavajo da se razlikujejo od večine drugih ljudi. Imajo sposobnost, da se medsebojno prepoznajo in se družijo. V zvezi s tem spadajo med tiste, ki so vključeni v različnih tajnih ali poltajnih društvih. Glej društvo direktorjev in elite YES ali Forum 21 ali Društvo 11, združenje Manager ipd…….. S pomočjo tih društev, slično celicam raka napredujejo čez vse pore društvenega sistema in zavzemajo ključne funkcije s protekcioniranjem eden drugega.

Kljub njihovim pomanjkljivostim v smislu psihološkega ali moralnega znanja, oni razvijajo neka svoja osebna znanja, katera si potem dajejo samo svojim na razpolago, kar je nekaj kar ni običajno pri ljudeh z prirodnim pogledom na svet.

Hitro se naučijo medsebojno prepoznati. Zavedajo se da se njihov svet razlikuje od sveta v katerem živijo oni drugi ljudje kateri jih obkrožajo. Oni gledajo na nas z distance, kot na neko egzotično vrsto.

Postajajo eksperti za naše slabosti. Včasih sprovajajo brezdušne eksperimente nad nami.

Psihopati nikoli ne morejo doumeti pogleda normalne osebe na svet, čeprav to velikokrat poskušajo. Rezultat njihovih naporov je ena igralska vloga ali maska izza katere skrivajo svojo izkrivljeno realnost.

Za razliko od odprto agresivnih psihopatov je veliko več tistih, ki spadajo v grupo takozvanih skrivno – agresivnih osebnosti. Glavne karakteristike so;

1.Vedno se prizadevajo, da se stvari delajo tako kakor oni mislijo da je potrebno. Vedno jim je važna zmaga.

2.Ko gre za pridobivanje moči so ambiciozni in dominirajo nad drugimi. Vedno težijo na vrh da kontrolirajo druge. Uporabljajo različne strategije, da bi pridobili prednost pri medčloveških odnosih.

3.Trudijo se da bi bili zelo kulturni, šarmantni in zapeljivi. Poznajo načine kako dobro izgledati in kako zmagati. Vedo kaj vam povedati da pozabite na svoj občutek v trebuhu, ki vam govori, da jim nikakor ne verjemite.

4.Lahko so zahrbtni, potuhnjeni, maščevalni……Vedo kako na vsaki človeški slabosti zaslužiti in okrepijo svojo agresivnost, če ugotovijo da so zgrešili. Vedo kako ujeti človeka v trenutku nezavednosti in nepripravljenosti. Če ugotovijo, da ste jih v nekaterih stvareh prekosili ali ste dobili več od njih, bodo poskušali situacijo preobrniti sebi v korist ali se vam bodo maščevali. Borbo ne smatrajo zaključeno dokler sami ne zmagajo.

5.Z obzirom da nimajo vesti, ne obstaja nič kar bi jih zaustavilo na njihovi poti. Razlikujejo pravilna dejanja od napačnih vendar ne dovoljijo da jim kdo prekriža pot. Varajo sebe in druge v zvezi tega kar resnično delajo.

6.Izkoriščajo ljudi s katerimi so v skupnosti. Na ljudi gledajo kot na šahovske kmete v igri.

Psihopati so pogosto dobri strategi. Večinoma so preokupirani z zunanjim izgledom a niso v stanju da se kaj naučijo na osnovi lastnih izkušenj, kot je to v slučaju pri normalnih ljudeh.

Nimajo smisla za odločevanje, kdaj je resnična potrebna borba, niti nimajo občutka za fer- play. Za njih vsakdanje življenje predstavlja eno bitko in vsak ki jim prekriža pot, ga imajo avtomatsko za svojega sovražnika. Obsedeni so z zmagami, vedno so voljni in pripravljeni na borbo.

2.Ne razumejo, da se dolgoročne zmage lahko uresničijo tudi tako da se včasih nekaterim lahko malo popusti.

3.Konstruktivna ali fer borba je njim nepoznana. Smatrajo da je vsaka taka borba lahko prevelika zguba za njihov žep.

4.So sebični in egocentrični. Ne morejo razumeti, da nimajo pravice imeti vse kar želijo. Po vsaki uspešni manipulaciji drugih, njihov ego postaja vse večji.

5.Resnično nimajo spoštovanja do drugih ljudi, tudi ne občutijo empatije. Poznajo emotivne slabosti drugih ljudi. So mojstri da izzovejo željene emotivne reakcije pri drugih ljudeh.

Ko psihopati zasedejo ključne funkcije v sistemu vodenja države, takrat se prične proces »psihopatizacije« naroda. Neki psihologi uporabljajo pojem »transpersonalizacija«. Pomeni, gre za prenos psihopatskih lastnosti in način razmišljanja na »normalne« ljudi.

Prenos simptomov te bolezni na človeško populacijo se izvaja s pomočjo medijev, ki so pod njihovo kontrolo. Ta vrsta mentalnega programiranja se lahko prepozna po odsotnosti duše pri psihopatih.

S pomočjo grafološke analize lahko odkrijemo psihopata. Če bodo karteli, multinacionalke, korporacije, združenja, podjetja,………….. kadrovali osebe, ki so brezmoralnih vrednot na vodilna delovna mesta, lahko pričakujemo še večjo represijo vodilne elite.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Slovenija, Vzgoja, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, slabo vzgojen otrok, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zlorabljen otrok, čustva | Brez komentarjev »

Zakaj otrok pobegne od doma?

Objavil pavel dne 2.05.2012

V Dnevniku RTV Slovenija ob 19h, 7.aprila, psiholognja dr. Zdenka Zalokar Divjak odgovarja na to vprašanje:

  1. če izločimo redke zelo disfunkcionalne (patološke) družine, gre tu za otrokovo IZSILJEVANJE permisivnih ( popustljivih, spužvastih, šibkih, zasanjanih, neodgovornih, nezrelih=neodraslih, osebnostno netrdnih) staršev
  2. pomanjkanje bivanjske varnosti ( skrhani domači odnosi, razpadle, disfunkcionalne družine) – od tu izvirajo zanemarjeni otroci, čustveno zlorabljeni
  3. današnji PERMISIVNI ČAS ( moderna, mainstream permisivna “vzgoja”)  z  izrazitim pomanjkanje vzgojnih ZAHTEV ( npr. “naredi to”) s strani staršev  in šole ( starši so prezaščitniški, bojijo se otroka pripraviti na trdo, delavno življenje), zato so otroci bolj zdolgočaseni, zgubljeni v svetu, agresivni, razvajeni, čustveno nestabilni. Zaradi razvajenosti so otroci narcisoidni ( starši izkrivljajo realnost, ko otroke hvalijo), željni so hitrega uspeha, pojavljanja v medijih, niso sposobni prenseti trpljenja, porazov, imajo velik POHLEP PO UŽITKIH, veliko apatije, dolgčasa.
Otroci so danes večinsko vzgajani v PREZAŠČITENSKEM vidiku ( otroke zavijajo v vatko):
  • da ne bo revežu treba delati
  • da ne bo revčku treba kaj trpeti …
TV kratki ( a zelo jedrnat) intervju traja od 11:20 sekunde do 14:10 sekunde

VIR Dnevnik

http://tvslo.si/#ava2.135051918;;

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Najini otroci, Praktični del življenja, Slovenija, Socialistična Federativna Republika EU, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, dobro vzgojen otrok, dr. Zdenka Zalokar Divjak, inženirji družbe, modne družbene smernice, mediji, novinarji, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zdravje, zlorabljen otrok, čustva, šolstvo | 2 komentarjev »

10 NEPRAVILNIH trditev zagovornikov Družinskega zakonika

Objavil pavel dne 16.07.2011

created the doc: "10 POGREŠNIH TEZA PROMOTERA DEČJEG PRAVA U POKUŠAJU DA ZAKONOM ZABRANE RODITELJIMA I NAJBLAŽE TELESNO KAŽNJAVANJE VLASTITO DETE"

Zoran Milivojevic Popunjen Profil created the doc: “10 POGREŠNIH TEZA PROMOTERA DEČJEG PRAVA U POKUŠAJU DA ZAKONOM ZABRANE RODITELJIMA I NAJBLAŽE TELESNO KAŽNJAVANJE VLASTITO DETE”

10 POGREŠNIH TEZA KOJE KORISTE ZASTUPNICI PEDOCENTIRČNOG POGLEDA NA DEČJA PRAVA U POKUŠAJU DA RODITELJIMA ZABRANE SVAKI, PA I NAJBLAŽI OBLIK TELESNOG KAŽNJAVANJA VLASTITE DECE

Zoran Milivojević

www.milivojevic.com

Pogrešne pretpostavke koje zastupaju osobe koje se zalažu da se roditeljima zabrani da telesno kažnjavaju vlastitu decu

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ Telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet. (

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Teza 7. Jednakost roditelja i dece.

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko u Porodični zakon ne unesemo eksplicitnu zabranu roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Ova teza je centralna teza onih koji se zalažu za zabranu telesnog kažnjavanja, uprkos tome što za nju jednostavno ne postoje nikakvi dokazi koji bi mogli da je potkrepe. Postoji jasna i veoma velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja deteta.

Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno. Stalno ili veoma često telesno kažnjavanje deteta, bez drugih vaspitnih postupaka jeste zlostavljanje deteta.

Kada je u pitanju malo dete, onda pod telesnom kaznom podrazumevamo jedan, dva ili tri udarca po guzi koji kod deteta izazivaju bol, ali ne i povredu. Telesno kažnjavanje ne sme da se vrši nekim predmetom, a po pravilu ne oštećuje tkivo. Ne smeju se telesno ni na drugi način kažnjavati deca mlađa od godinu dana, a telesno kažnjavanje se može tolerisati dok dete ne napuni dvanaest godina. To je sasvim različito od fizičkog zlostavljanja koje uključuje premlaćivanje i nanošene telesnih povreda.

Iako novija istraživanja dečje otpornosti (rezilijentonsti) pokazuju da su deca otpornija na traumu zlostavljanja nego što se ranije mislilo[1], ipak se može smatrati tačnim zaključak da zlostavljanje dece povećava verovatnoću da će dete razviti neka vrsta dugoročne negativne posledice.

Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta. Naprotiv, neka novija istraživanja pokazuju da deca koja su dobijala „po guzi“ do šeste godine uspešnija u školi i ambicioznija od dece koja nisu kažnjavana na ovaj način, a da između njih nema razlike u mentalnom zdravlju.[2]

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ Telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece. Oma često nisu u stanju da iskontrolišu frustraciju svojih želja i onda se nasilno ponašaju prema drugima da bi ih naterali da im ispune volju. Pri tome ova nikada telesno kažnjavana deca mogu biti svirepa, sa izraženom ravnodušnošću, bez saosećanja sa drugima, sve do stepena psihopatije. Takođe zapažamo i pojavu da ovakva deca kada odrastu mogu zlostavljati i biti fizički nasilna prema roditeljima koji ih nikada ranije nisu kažnjavali.

Mala deca su po prirodi stvari nesocijalizovana jer su u procesu socijalizacije, tako da kada im neko drugi osujećuje neku želju (frustracija) postaju prema njemu agresivna i nasilna, na primer prema drugoj deci ili roditeljima. Ukoliko roditelji ne reaguju adekvatno, pokaže malom detetu da je jači od njega, ova deca mogu izrasti u nasilnike. Novija istraživanja u drugim zemljama pokazuju da raste procenat „malih nasilnika“ među decom, odnosno one dece koja zbog frustracije neke želje postaju nasilni i prema roditeljima i prema vaspitačima ili učiteljima. Statistike britanske vlade pokazuju da svakog dana oko 15oro dece stare između 4 i 6 godina biva privremeno udaljeno iz vrtića zbog napada na vaspitače i učitelje koji pokušavaju da ih kontrolišu. Britanske statistike pokazuju da skoro 11% dece mlađe od 10 godina zlostavlja svoje roditelje, uglavnom majke.  Istraživač ovog problema Aric Sigman je izjavio: „Starost pri kojoj deca postaju prezrivi i nasilni do svojih roditelja i učitelja se smanjuje. Primećujemo da kod nekih to počinje još u vrtiću”. Istraživanja su pokazala i da je stepen nasilnosti ove dece u najvećoj korelaciji sa popustljivim vaspitanjem iste te dece (permisivno vaspitanje). Iz takvih podataka možemo izvući izaključak da „Nenasilje rađa nasilje”.

Prema tome postoje različiti motivi za nasilno ponašanje dece, tako da se mora odbaciti samoobjašnjavajuća predrasuda “Nasilje rađa nasilje”. Istraživanja sprovedena nad kasnijom sudbinom dece koja su bila zlostavljanja, ne dokazuju da će oni izrasti u nasilnike, kako se to obično smatra. Naprotiv, istraživanja koja su obuhvatila širu populaciju su pokazala da preko sedamdeset posto zlostavljane dece kada odraste ne zlostavlja svoju decu.[3] Dakle, velika većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa.

Stereotip „Nasilje rađa nasilje“ je nastao na osnovu kliničkih zapažanja da su roditelji koji su zlostavljali svoju decu često prijavljivali da su i sami u detinjstvu bili zlostavljani. Pretpostavljen je mehanizam odbrane identifikacija sa agresorom. Ali kliničko iskustvo ne može služiti za zaključivanje o populaciji jer je onaj (veći)deo populacije zlostavljanih koji kasnije nisu zlostavljali svoju decu jednostavno nevidljiv kliničarima.

U praksi ova teza postaje opasna jer se olako tumači da svako dete koje se agresivno ponaša rezultat toga što je žrtva roditeljske agresivnosti. Uverenje da je dete nasilno zato što je verovatno žrtva nasilja veoma je socijalno opasno upravo zbog povećanja neopravdanog sumnjičenja roditelja i njihovog žigosanja (stigmatizacije) kao nasilnika. Posebno je socijalno štetna etiketa „sumnje na telesno zlostavljanje“ jer uprkos nedostatku dokaza, sumnja ostaje godinama i izaziva podozrenje socijalnih službi.

Deca koja su agresivna su češće telesno kažnjavana u poređenju sa drugom decom. Međutim, pedocentristi izvrću uzročno-posledičnu vezu i zagovaraju obrnutu tezu da su deca agresivna zato što su telesno kažnjavana.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Ono što roditelj čini detetu je posledica roditeljevog odnosa prema detetu, uključujući pokazivanje ljubavi, nagrađivanje, kažnjavanje, pa i telesno kažnjavanje. Ako je ovaj odnos poremećen, ako je roditelj ambivalentan prema detetu, ako prema detetu ima prikriven ili otvoren odnos prezira ili mržnje, tada se pojavljuju zanemarivanje i zlostavljanje deteta u svim svojim psihološkim i fizičkim oblicima. Ali ako roditelj voli svoje dete – kao što to čini ogromna većina roditelja – i tu ljubav detetu pokazuje, tada nema opasnosti da će bilo koja kazna „prerasti“ ili „eskalirati“ u zlostavljanje. Kazna je racionalni postupak ili izraz roditeljevog osećanja ljutnje (koje je potpuno različito od osećanja prezira i mržnje jer nije usmereno ka osobi deteta, već ka njegovom ponašanju), moćan zahtev da se dete podredi roditeljevom zahtevu.

Ova teza o gubitku kontrole i eskalaciji nasilja nikako nije dokazana empirijskim podatcima, a nije ni konzistentna sa teorijom. Ona se „dokazuje“ izjavama u kojima se tvrdi da „tamo negde postoje neki roditelji“ koji gube kontrolu.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.

Za razliku od fizičkog zlostavljanja, telesno kažnjavanje ne povređuje dete i ne ugrožava njegov telesni integritet. Roditelji kažnjavaju dete kako ono ne bi ponavljalo opasno ili agresivno ponašanje u budućnosti, dakle za detetovo dobro. Pretpostavka je da su roditelji odrasli ljudi sa odgovarajućim informacijama i sposobnošću zaključivanja koje nisu dostupni detetu, tako da oni znaju bolje od deteta znaju šta je za njega dobro.

Ako primenimo istu logiku kojom dokazuje da je telesna kazna nešto što ugrožava detetovo pravo na dostojastvno i na telesni integritet, sa još jačim argumentima to možemo reći za situaciju u kojoj se detetu koje se tome protivi daje inekcije nekog leka ili se vrši neka druga invanzivna medicinska intervencija. U oba slučaja se sprovodi nasilje nad detetovim telom protiv volje deteta, a za detetovo dobro.

Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine UN iz 1989. godine, koja je ratifikovana u našoj zemlji 1990. godine, odnosno 2001. Godine nigde ne zabranjuje roditeljima da telesno kažnjavaju decu. Da je tako nešto napisano u samoj Konvenciji, najverovatnije da ona ne bi ni bila usvojena.

U Članu 19, stav 1. Konvencije se jasno navodi: „Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu.” Dakle reč je o zlostavljanju i nasilju (engleski: violence), a ne o kažnjavanju (engleski: punishment).

Konvencijom je ustanovljen Komitet za prava deteta UN, kojeg čine deset članova izabranih na pet godina. Izuzetno je važno shvatiti da ovaj komitet jeste nadležan samo da prati sprovođenje konvencije, ali da Komitet za prava deteta UN uprkos veoma autoritativnog imena nema ovlašćenje da interpretira samu konvenciju i njene članove.

Uprkos tome Komitet je izrazio svoj stav da „telesno kažnjavanje grubo kršenje osnovnih prava deteta, ugrožavanje njegovog integriteta i dostojanstva” (Opšti komentar br. 8) te je u maju 2008. godine nakon razmatranja „Inicijalnog izveštaja o ostvarivanju Konvencije o pravima deteta u Srbiji” preporučio da se „hitno i izričito zakonom zabrani telesno kažnjavanje u okviru porodice”.

U pitanju je dakle neobavezujuća preporuka Komiteta, a ne obaveza koja sledi automatski iz Konvencije o pravima deteta.

Još više od toga, ovakva interpretacija Člana 19 Konvencije o pravima deteta, od strane deset članova Komiteta za prava deteta UN de fakto narušava prava roditelja i staratelja koji su definisani Članom 5. te iste Konvencije: „Strane ugovornice će poštovati odgovornosti, prava i dužnosti roditelja ili, gde je takav slučaj, članova šire porodice ili zajednice, kako je predviđeno lokalnim običajima, zakonskih staratelja ili drugih osoba zakonski odgovornih za dete, da bi se omogućilo, na način koji je u skladu sa razvojnim mogućnostima deteta, odgovarajuće usmeravanje i savetovanje u ostvarivanju prava priznatih ovom Konvencijom.”

Oni koji zagovaraju da se roditeljima zakonom zabrani telesno kažnjavanje dece često zamagljuju celu stvar krijući se iza autoriteta Ujedinjenih Nacija, stvarajući privid da su sve zemlje prihvatile takvo zakonsko rešenje, da je takvo zakonsko rešenje obaveza, i da se mora prihvatiti. Istina je da je samo 29 od 198 zemalja izričito zabranilo roditljima da telesno kažnjavaju svoju decu – 169 zemlje nije to učinilo niti namerava. Među zemljama koje nisu zabranile telesno kažnjavanje dece su neke veoma razvijene demokratske zemlje (SAD, Kanada, Australija, a u Evropi: V. Britanija, Francuska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, …).

Sledeći autoritet Komiteta za prava deteta i pravnu interpretaciju telesne kazne, Savet Evrope je 2004. godine (preporuka 1666) preporučio da se na telesno kažnjavanje gleda kao na kršenje dečjih osnovnih prava na ljudsko dostojanstvo i telesni integritet, zahtevajući da i deca imaju jednaku pravnu zaštitu kao i odrasli.

Kako su u pitanju preporuke, a ne obaveze, jasno je da naveći deo zemalja nije u svoje zakonodavstvo uvrstio sankcionisanje telesnog kažnjavanja dece. Zbog toga ni Srbija nema nikakvu međunarodnu obavezu da u Porodični zakon stavlja odredbu o zabranjivanju roditeljima da telesno kazne dete.

Pravno gledano, sve je jasno, ali problem je u tome što bi pravila, dakle zakoni trebalo da se donose na osnovu racionalnih argumenata, a ne na osnovu predrasuda i dobronamernih zabluda. Na žalost, očigledno je da „eksperti” ne raspolažu sa najnovijim uvidima u psihologiju vaspitanja i rezultatima istraživanja.

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Iako zagovornici zabrane telesnog kažnjavanja stvaraju utisak da je većina zemalja u svetu zabranila roditljima da kažnjavaju decu, istina je da je to učinilo samo 29 zemalja naspram 169 zemalja koje su to odbile da učine.

Ni u jednoj saveznoj državi Sjedinjenih Američkih Država nije zabranjeno roditeljima da telesno kažnjavaju decu, a u dvadeset država je dozvoljeno da se telesna kazna primenjuje u školama. Isto tako ni u jednoj Afričkoj, kao ni u većini Azijskih zemalja nije roditeljima zabranjeno da telesno kažnjavaju decu. U Australiji je u svim saveznim državama i teritorijama dozvoljeno razumno telesno kažnjavanje dece koje se jasno razlikuje od zlostavljanja dece koje se strogo kažnjava.

U Kanadi je takav zakon bio donet, ali ga je Ustavni sud Kanade poništio i dozvolio roditeljima da telesno kažnjavaju svoju decu između 2 i 12 godine. Roditelji smeju da telesno kažnjavaju decu udarajući otvorenom šakom (upotreba kaiša, pruta i drugih „pomagala“ je zabranjena).

Iako je dvadeset evropskih zemalja sledilo primer Švedske iz 1978. godine, to nisu učinile velike zemlje poput Velike Britanije u kojoj je i dalje roditeljima dozvoljeno da telesno kažnjavaju decu, pod uslovom da to ne dovodi do povrede tkiva. U Škotskoj je to takođe dozvoljeno, pod uslovom da roditelji pri tome ne koriste različita „pomagala“.

Države Evropske Unije u kojima roditeljima nije zabranjeno da telesno kažnjavaju decu su Velika Britanija, Francuska, Irska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, Estonija i Litvanija. Takođe ni u Švajcarskoj nije zabranjeno telesno kažnjavanje dece. U Francuskoj i Češkoj nije posebno zabranjeno ni telesno kažnjavanje dece u školama.

Pravne borbe oko telesnog kažnjavanja kod kuće se nastavljaju čak i u skandinavskim zemljama. U Norveškoj koja je 1987 zabranila roditeljima telesno kažnjavanje dece, 2005 godine je Vrhovni sud presudio da je roditeljima dozvoljeno da neposredno nakon nekog prekšaja pažljivo udare dete otvorenim dlanom. Ali 2010 godine je pod pritiskom pedocentričnog lobija ova odluka povučena, tako da je danas svaki udarac, pa i onaj najblaži protivzakonit. Na Novom Zelandu je uprkos tome što je više od 10% populacije Novog Zelanda zahtevalo referendum koji je i održan i na kome je odbačena inicijativa da se deca telesno kažnjavaju, premijer ignorisao rezultate ovog inače neobavezujućeg referenduma. Tamo pravna bitka još uvek traje.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Pretpostavka na koju se oslanjaju svi koji su protiv telesnog kažnjavanja dece je da je svako dete uvek moguće obuzdati i kontrolisati na neki nenasilan način. Zagovornici ovog pristupa imaju stav da je svakom malom detetu moguće sve objasniti, a da su objašnjenja dovoljna da dovedu do promene ponašanja. Insistira se na tome da decu treba vaspitavati pohvalom i dobrim primerom i da sa decom treba uspostaviti partnerski odnos.

Iako su sve ovo važne stvari u vaspitanju dece, ova teza jednostavno nije tačna. Tačno je da je neku decu moguće vaspitati bez primene telesne kazne. Ali ono što je jedino efikasno kod neke dece, u nekim situacijama, jeste telesna kazna. Kada se, na primer,  četvorogodišnje dete naginje preko terase na trećem spratu, objašnjenje verovatno neće dovoljno zagarantovati da ono to ponašanje neće ponoviti. I zbog toga telesna kazna ne sme biti zabranjena svim roditeljima. Ona mora biti deo legitimnog i legalnog vaspitnog repertoara roditelja, sredstvo koje se koristi u krajnoj nuždi i u posebnim situacijama.

U slepom uverenju da je svaka frustracija deteta jeste i trauma, zagovornici ideologije srećnog deteta i popustljivog vaspitanja su došli do zaključka da je svaki pokušaj disciplinovanja deteta isto što i traumatizovanje deteta. Malo dete jednostavno ne razlikuje sebe od svojih želja, tako da kada roditelj odbije da ispunu detetovu želju ono to razume kao da ga roditelj ne voli. Ono tada doživljava „traumu“ jer veruje da ga roditelj odbacuje. Umesto da eksperti pomognu roditeljima da deci poprave način razmišljanja i kako bi deca umesto da razmišljaju „Ne dozvoljava mi = ne voli me“, počela da razmišljaju „Ne dozvoljava mi zato što me voli“, oni potkrepljuju dečju logiku i nameću je drugim odraslima. Slično je i sa ostalim vaspitnim pseudotraumama, odnosno situacijama u kojima roditelj nameće detetu šta treba da radi . Malo dete razmišlja da ga roditelj koji ga tera da radi nešto neprijatno u stvari ne voli. A bez ovog teranja i prisiljavanja dete ne može razviti higijenske i radne navike. Slično je i sa kažnjavanjem (ne samo telesnim) jer upravo emocija koja se zove strah od kazne energetski pomaže detetu da se suprotstavi svojoj želji koju inače ne može da kontroliše. Kontrolišući dete, roditelj mu pomaže da razvije psihičke strukture potrebne za samokontrolu. Upravo zbog stava da disciplinovanje (frustracija neprihvatljivih i opasnih želja + prisiljavanje na neprijatne ali korisne zadatke + kažnjavanje) je isto što i traumatizovanje, vaspitanje koje se preporučuje se svelo na pružanje ljubavi i beskonačno objašnjavanje. Umesto da je vaspitanje = ljubav + disciplina, danas imamo promociju jednačine vaspitanje = ljubav.

Teza 7. Treba uspostaviti jednakost roditelja i dece.

Posebna priča jeste i teza o „jednakosti“ roditelja i dece. Zagovornici ideje o zabrani telesnog kažnjavanja dece stalno provlače tezu da između roditelja i deteta treba da postoji „horiznotalan” odnos – oni su u istoj ravni, jednako pravni partneri – a ne da postoji „vertikalni”, hijerarhijski odnos. Time se negiraju sve činjenice od bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturnih, pa do drugih aspekata pravne struke.

Ali ono što je još opasnije, uvode anarhiju u porodicu. Ono što neki od članova radne grupe pravnika koja je osmislila predlog Porodičnog zakonika otvoreno govore jeste da žele da razvlaste roditelje oduzimanjem određenog roditeljskog prava i davanjem prava detetu. Oduzimajući roditeljima vlast nad vlastitim detetom, ovakav pristup bi osnažio detetov status pravnog subjekta i otežao socijalizaciju i vaspitanje. Kako roditelji koji tokom procesa socijalizacije moraju nekada da primene i silu, od toga bi morali da osustanu i da postaju još više nemoćni.

Iz ovog proizilazi zahtev da je ispravno vaspitanje zasnovano na „partnerskom modelu” ranopravnih strana u kome je potrebno stalno objašnjavati, uveravati i ponašati se prema detetu kao prema prijatelju. Imperativ ovog pristupa je: „ono što ne radite odraslima, nemojte raditi ni deci“. Kako je bilo kakvo nasilje između odraslih neprihvatljivo ponašanje, isti takav stav se mehanički prenosi i na odnos roditelja i deteta, tako da je telesno kažnjavanje, prema ovom gledanju, nepotrebno i opasno. Zaboravlja se da odrasli, za razliku od dece, moraju da se povinuju mnogim društvenim pravilima, i da u suprotnom bivaju predmet nasilja države, tako da bivaju kažnjeni, mnogo oštrije i surovije nego što bi ijedan roditelj kaznio dete.

Iz teze o jednakosti izvodi se teza da deca i roditelji moraju imati istu pravnu zaštitu, da deca ne trebaju biti diskriminisana u odnosu prema roditeljima, odnosno odraslima. Ova teza nekima može zvučati napredno, ali ona otpisuje sve one brojne razlike biološke, psihološke, socijalne, ekonomske, i druge, koje brojni zakoni uvažavaju. Kako je onda moguće ignorisati te razlike i tražiti ostvarenje jednakosti između prava dece i roditelja kao pravnih subjekata?

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Potpuno netačno: beskonačna objašnjenja su znak nemoći, a kazna je znak moći. Da bi dete pristalo da se podredi roditeljskim zahtevima, da bi moglo da bude vaspitano i socijalizovano, roditelji moraju da mu u nekim situacijama pokažu svoju moć. A moć možemo definisati kao roditeljev uticaj na dete da dete čini ono što od njega zahteva roditelj. Takvo pokazivanje moći u brojnim situacijama može uključivati pritisak, prisilu i telesnu kaznu.

Normalno je da će dete pružati otpor svim onim roditeljevim zahtevima koje doživljava kao neprijatne. Dete nije u stanju da upravlja sobom, njime upravljaju njegove želje, tako da ono pokušava da upravlja svojim roditeljima. I zbog toga ljubav koju roditelji treba da konstantno pokazuju detetu, nije dovolja: dete je potrebno disciplinovati. Da bi mogli da ga disciplinuju roditelji moraju da dovedu do toga da im se dete podredi. Podređivanje nije isto što i ponižavanje ili poniznost. Podređivanje je prihvatanje vertikalnog reda u ljudskoj zajednici tako da individua zauzima određenu ulogu u organizovanoj ljudskoj zajednici kakva je porodica. Za razliku od objašnajvanja i kritikovanja koje dete doživljava kao nemoćno, kažnjavanje je upravo postupak koji zahteva određenu prisilu kojom roditelji pokazuje svoju moć.

Zagovornici teze da je uvek moguće upravljati detetom koristeći nenasilne metode pogrešno govore o nemoći roditelja da pronađe alternativni način. Povremeno se pojavljuju situacije kada nekakav drugi način ili ne postoji ili nije dovoljno efikasan. I zato treba reći da kažnjavanje jeste dokaz roditeljske moći i jasna poruka detetu da mora da se podredi i da sluša roditlje koji o mnogim stvarima bolje znaju od njega. Ukoliko je detetu pokazana ljubav, ono neće zameriti roditelju na telesnoj kazni.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu poručuje da će ga boleti ukoliko ne posluša roditelja. Kada je dete telesno kažnjeno zato što radi nešto opasno ili je agresivno prema drugima, telesno kažnjavanje mu povlači granicu i definiše šta je neprihvatljivo ponašanje. Upravo je svaki oblik kazne, ne samo telesna kazna već i nenasilni oblici kažnjavanja, način da se detetu pokaže da mora da sluša jačeg od sebe. Ako argumenti nisu dovoljni, roditelj mora da pokaže detetu da je jači od njega. U tom smislu kažnjavanje jeste argument sile, ali to i treba tako da bude jer dete ne prihvata druge argumente.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko u Porodični zakon ne unesemo eksplicitnu zabranu roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

To nije tačno. Takav zahtev ne postoji. Pogotovo što u mnogim značajnim zemljama članicama EU takav zakon nije donet. Postoje određene pravne preporuke koje su neobavezujuće, a koje upravo zbog njihove kontradiktornosti i potencijalne socijalne štetnosti velika većina zemalja nije primenila niti namerava da ih primeni.

Autor: Zoran Milivojević

[1] Za podatak da se prema rezultatima istraživanja većina dece, uprkos psihodinamskim teorijama, oporavi od traume pogledati : Ann Masten (2001) „Ordinary Magic: Resilience Proccesses in Development“, American Psychologist, 56, str. 227–238.

[2] Marjorie Gunnoe s Calvin Collegea u Grand Rapidsu u Michiganu.

[3] Joan Kaufman, Edward Zigler (1987) „Do Abused Children Become Abusive Parents?“, American Journal od Orthopsychiatry, 57, str. 186–192. Istraživanje je pobilo popularnu pretpostavku da trauma doživljena u detinjstvu neminovno dovodi do psihopatologije u odraslom dobu.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Najini otroci, Slovenija, TA, Vzgoja, dobro vzgojen otrok, dr. Zoran Milivojević, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, pretirano prilagojen otrok, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zlorabljen otrok, čustva | 1 komentar »

Zaposljivost generacije Y?

Objavil pavel dne 29.05.2010

Za razvajenčke je značilno, da nočejo delati, se nočejo učiti, po drugi strani pa zahtevajo, da so oni center vse pozornosti in da se jim izpolnijo vse želje. Če tega ni, so blazno agresivni. Kritiko jemljejo izredno negativno, osebno. Iz kritike se niso zmožni ničesar naučiti, ker so jo slišali premalokrat, pa še takrat so jo doživeli kot osebni napad, ne pa kot koristno korekcijo napačnega obnašanja.

Razvajenčki so bili množično ravno otroci socialističnih staršev ( po 1960 letu rojeni). Tipični primer so ZSMS, rockerji in punkerji. Danes pa tudi na vasi ni zaznati kakšne večje razlike na bolje. Nezmožni odgovornosti in notorični lažnivci in manipulatorji. Džankiji.

V Sloveniji ni več aktivnih delavcev z avstroogrsko delovno mentaliteto. Danes imamo polno razvajenčkov in prezaščitenčkov, ki so strastni podporniki birokracije in socializma.

Najbrž ni potrebno poudariti, da razvajenček ni sposoben podjetništva, je pa sposoben kriminala in kriminalnega podjetništva do državnega podjetništva ( črpanje podjetja ali države ali EU).

razmišljanje ob članku v Finacah o generaciji Y

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Slovenija, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, inženirji družbe, modne družbene smernice, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, vraževerje ali praznoverje, zanemarjen otrok, zlorabljen otrok | Brez komentarjev »

Psihopati ne morejo priti v stik s svojo VESTJO

Objavil pavel dne 26.03.2010

Jože Dežman piše na svojem blogu povojne spomine kesajočega se malega kriminalca, ki je v predvojnem zaporu prišel v stik s komunisti, kasneje pa pristal v politični policiji, ki je med vojno na svojo roko izvajala umore med slovenskimi civilisti, družinami.

Moje vprašanje pa sledi:

Jože, tukaj pišeš pripoved  malega kriminalca, ki se je po naključju znašel v politični policiji, med morilci in psihopati. Bil je mejna osebnost, a čez čas je VEST v njem vseeno začela delovati in občutil je KRIVDO. Krivda je čustvo, ki človeka usmerja k boljšemu, k popravi in k učenju. Če pa je seveda prevelika krivda in brez obračanja k Odrešeniku pa človek trpi za preganjavico, blodnjami, alkoholizmom in na koncu aredi samomor – kar so storili številni morilci v partizanskih vrstah, ko so se soočili s svojimi zločini, ki so jih dostikrat storili pod ukazom nadrejenih.

Kaj pa, Jože, ko imaš PSIHOPATA, ki je zagrizen, talibanski, idealist in ideolog? Kot so bili zagrizeni komunisti tipa Kidrič, Kardelj, Tito, Maček in še eden od živečih oblastnih kriminalcev “ki je baje izgubil spomin”. Ki daje ukaze za pobijanje, ki pobija na veliko in to še z užitkom. Mar ne veš, da ti ljudje niso zmožni dotika s svojo VESTJO ( nimajo vesti), da ne zmorejo oobčutiti lastne krivde in se ravno zato imenujejo po definiciji PSIHOPATI, SOCIOPATI oz. psihopatski morilci v tem primeru?

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Jože Dežman, Slovenija, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, Zgodovina, motnje in bolezni, psihologija; duševnost, zanemarjen otrok | Brez komentarjev »

Zahodna civilizacija (white men) hitro propada

Objavil pavel dne 13.12.2009

Civilizacija umre zaradi samomora in ne zaradi umora.

(Civilizations die from suicide, not murder.” Arnold Toynbee )

Se pravi krivda ni zunanja, temveč notranja.

SVETLOBA, SMISEL:

We can easily forgive a child who is afraid of the dark; the real tragedy of life is when men are afraid of the light.” Plato (Platon)

Paleontolog Richard D. Fuerle pravi v svoji knjigi The evolution of modern humans, da je glavni vzrok umiranja EGALITARIZEM, oz. ENAKOST, URAVNILOVKA. Ne enakopravnost, temveč enakost.

Multikulturalizem ( še en levičarski eksperiment) ne deluje. Belci so vedno manj podjetni in odvisni od države in subvencij. Uravnilovka uspava vsakega, ki ne emigrira. Po drugi strani pa so imigranti iznajdljivi, delovni, podjetni in agresivni, da lahko preživijo sami in da preživijo njihovi potomci.

ENAKOST ( oz. ideologija egalitarizma):

Whatever may be the sociological value of the legal fiction that ‘all men are born free and equal,’ there can be no doubt that … in its biological application, at any rate, this statement is one of the most stupendous falsehoods ever uttered by man through his misbegotten gift of articulate speech.” Dr. Earnest Hooton, Professor of Anthropology at Harvard University

Povprečje rojenih otrok na odraslo žensko oz. na par je na Zahodu med 1,1 in 1,8. V Večini EU držav bližje 1,4, med drugim ima Slovenija točno to številko že vsaj 15 let. Zato, da narod ali civilizacija preživi, bi moralo biti 2,2. Vsakih 25 let se pri stopnji 1,1 populacija razpolovi.

Pa še v tej številki 1,4 je kar dobra tretjina otrok do polovica novorojenih otrok od imigrantskih staršev. Čez 20 let bo v EU večina demokratično sprejela širiatsko pravo, svoje zakone, svojo ustavo.

Npr. Rusija je imela še ne dolgo nazaj 130 mio prebivalcev, danes okrog 100 mio, če odštejemo muslimane in ostale, ki nacionalno niso Rusi , a imajo državljanstvo Rusije, pa je Rusov samo še 80 mio. Razpolovna doba Rusov je 30 let.

Tale spodnji video pa prikazuje kako bodo azilanti iz islamskega sveta čez 20 do 30 let spremenili Zahodno civilizacijo, ki je polna kulture smrti, NESMISLA (dezorinetiranost, zmeda, anskioznost), PASIVNOSTI, RAZVAJENOSTI in jalovosti.

YouTube slika preogleda
  • Share/Bookmark

Objavljeno v Amerika, Družba, Rusija, ZDA, denar oz. kapital, gospodarstvo oz. ekonomija, inženirji družbe, modne družbene smernice, muslimani, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, zanemarjen otrok | Brez komentarjev »