PAVEL: moj referenčni okvir, moje refleksije, moje življenje

Arhiv za 'dobro vzgojen otrok' Kategorija

Predavanje “Permisivna vzgoja” dr. Zorana Milivojevića za katoliške pedagoge

Objavil pavel dne 11.01.2014

Enourno predavanje za Društvo slovenskih katoliških pedagogov sem našel na strani 24kul.si:

http://24kul.si/video-dr-zoran-milivojevic-o-permisivni-vzgoji

YouTube slika preogleda

Video je izdelala Socialna akademija, ki deluje oz. IZOBRAŽUJE pri sv. Jožefu, jezuitih.

KAR JE PRIJETNO NI NUJNO KORISTNO ali DOBRO. to ve starš, ne ve pa razvajen oz. permisivno “vzgajan” otrok.

KAKO otroku privzgojiti , da dela neprijetne stvari, ki so KORISTNE in DOBRE za otroka.

Vzgoja je stalno gojenje. Če kot vrtnar zanemarim vrt za en teden, ga brutalno preraste plevel. Če zanemarjam otroka ali mu popuščam pri ugodju, bo otrok razvajen ali zanemarjen.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Cerkev, skupnost, občestvo, Družba, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Knjiga, Najini otroci, Partnerski odnos, mož & žena, Praktični del življenja, RKC, Slovenija, TA, Verovanje, odnos z Bogom, duhovnost, Vzgoja, Zabava, Zakonska skupina DiŽ, dobro vzgojen otrok, dr. Zoran Milivojević, duhovna misel, iskanje partnerja, komunikacije, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, pretirano prilagojen otrok, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zdravje, zlorabljen otrok, čustva | Brez komentarjev »

Odvzem 7 otrok družine ŠAVLI ali CSD je postal podaljšek UDBE, politične policije totalitarne komunistične države

Objavil pavel dne 10.01.2014

Pred mesecem je CSD Škofja Loka brez izčrpnih podatkov odvzel staršema 7 otrok pod izgovorom, da starša izvajata neprimerno versko prakso. Skratka sežiganje čarovnic v 21. stl. , ker ne opravljajo socialistične verske prakse, ampak so ena izmed krščanskih sekt, ki temelji na branju in samosvojem razlaganju Svetega pisma.

Tako CSD ohranja tradicijo zločinske komunistične partije, ki je ves čas preganjala ljudi povezane z religijo, narodom in liberalnostjo. CSD kot dolga roka zločinske politične policije – UDBE.

Si zamislite, da pride k vam domov ekipa usposobljenih bolničarjev, ki imajo od CSD ali kateregakoli organa zahtevo, da vas zaradi psihične bolezni PRISILNO HOSPITALIZIRAJO. In da o tem javnost ne izve nič, ker bojda država ščiti vaše osebne podatke. Mar ni to hud in grozen ukrep. Jaz bi bil v tem primeru vesel, da pristojni organi objavijo v medijih zakaj je bilo mene potrebno hospitalizirati in kakšne diagnoze imajo. In kdo je to sklenil, poimensko. Ker to je tako hud ukrep, da bi moralo biti vse javno in tudi znano kateri strokovnjak je dal popdis oz. kateri strokovnjaki v komisiji. Šele tako se bodo lahko moji svojci pritožili na sodišče in spodbijali s strokovnimi mnenji te birokrate.

Vem, da je nujno v določenih primerih človeka PRISILNO hospitalizirati, kadar so utemeljeni razlogi, da bo škodoval sebi, bližnjim ali večji skupini v družbi.

Starša, ki so jima birokrati iz CSD pobrali 7 otrok, sta bila deležna 7x hujšega ukrepa, kot če bi bil eden od njiju prisilno hospitaliziran. To sta oba univerzitatno izobražena človeka, ona veterinarka, ona elektro inženir. Iz časov, ko je bilo univerzo nekajkrat težje narediti kot v današnji inflaciji diplom , vpisov na UNI in lahkotnostjo izdelovanja izpitov in prehajanja v višje letnike.

Kakšno hudo ( še hujša kot vojna travma) travmo pa je doživelo teh 7 otrok! In otrok, ki se bo kmalu rodil in je sedaj v hiperstresnem maminem telesu, nabitem z negativnimi hormoni zaradi jeze, žalosti, besa, nemoči.

In to brez razlage. In to v državi, ki je socialistična džamahirija, ki preganja vsako drugo religijo, ki ni povezana s svetlim, ljubljenim vodjem in tekovinama komunistične revolucije, rdečih direktorjev Foruma21 , stalinizma, nato yugofašističnega titoizma in na koncu boljševiško-fašističnih republiških fevdalizmom, ki se ohranjajo do danes.

Mediji pa so režimsko dirigirano tiho. Ne stojijo pred vladnimi vrati ali vrati ministrice za delo, niti ne zasledujejo birokratov CSD Škofja Loka in jim postavljajo neprijetna vprašanja. Vse je potihnilo.

Pred leti je ekstremna levica ( socialisti) želela uvesti nov družinski zakonik, ki bi še bolj povečal pristojnosti države v vtikanje v družino. Pomnožil bi število birokratov, število paragrafov in načinov vtikanja v zasebnost in družino. Na srečo smo to orwellovsko komunistični zakonik državljani na referendumu zavrnili in pokazali, da večina državljanov še ima zdravo pamet in zdrav spomin na komunajzer-fašistični (zbirokratizirani, etatistični) sistem, ki se totalitarno vtika v zasebnost državljana, v družine , v svobodna povezovanja in skupnosti in jih jemlje za teroriste, čeprav je sam sistem terorističen, avtoritaren in diktatorski, totalitarni.

Sedaj berem, da so se birokrati spravili še na stare starše, ker več kot 1x na mesec obiskujejo svoje vnuke v rejniških družinah. Še dobro, da te rejniške družine niso gayevske, kar bi se množično zgodilo, če bi bil tak družinski zakonik sprejet.

Zadeva je vroča, ker si ta pošast prilašča moč in če je ne zaustavimo takoj, bo požrla še veliko družin in otrok. Kot Stalin, Hitler in Tito. Milijone.

Naj CSD že enkrat javno pove, da so vzeli otroke tema staršema za to, ker sta bila nevarna otrokom zaradi sledečih strokovnih razlogov, ki so jih pokazali številni strokovni pregledi pri sledečih strokovnjakih, ki se naj podpišejo, da odgovarjajo za te odločitve. Tudi z osebnim premoženjem v primeru tožb. Taka huda odločitev mora biti strokovno potrojeno podkrepljena z osebno odgovornostjo večih strokovnjakov. Poleg tega mora biti javna in naj se ne skriva osebnih informacij, ker je to tako velik poseg v zasebnost, ki meji na nevarnost krepitve totalitarne države. Osebni podatki morajo ob takem hudem ukrepu biti sekundarnega značaja.

Pred leti ni nihče iz CDS Nova Gorica odgovarjal za to, da je psihotična ali psihopatska mama ( še sedaj javnost tega ne ve), ki je imela močno podporo v socialistični politiki in naj bi njej oče bil vpliven zdravnik – ponoči ubila oba svoja otroka stara komaj 4 in 2 leti. Zakaj tej mami niso vzeli otrok in jih dali ločenemu očetu. Ali pa v rejo? Dovjna merila. Kako očitno in prozorno, samo spomin je treba imeti in zdravo pamet – pa se vidi dualnost komunističnega aparthaida v Sloveniji leta 2014.

V tej državi še vedno vlada komunistični aparthaid, kjer so prvorazredni državljani (paraziti, mafijaši, birokrati) ščiteni tudi v primeru kriminala kot v fevdalnih in sužnjelastniških državah. Drugorazredni državljani pa so lahko kadarkoli obtoženi, tudi lažno, in so edini ki v tej državi delajo in ustvarjajo.

Marjana Šavlija sem pred leti velikokrat srečeval. Se poznava.  Zdel se mi je čisto v redu dečko. Nikakršnih znakov čudnosti ali verske fanatičnosti. Sedaj pa nisva govorila ali se srečevala vsaj kakšnih 20 let.

Zaključek:

katastrofa od CSDja na lokalni in državni ravni

katastrofa od pooblaščenke za zaščito osebnih podatkov in za zaščito človekovih pravic

katastrofa psiholoških in psihiatričnih strokovnjakov, ki se ne upajo oglasiti

katastrofa od večine državljanov in civilnih družb, ki so tiho kot v trenutkih prihoda fašizma na oblast

katastrofa od pravnikov, sodišč, tožilcev

katastrofa od medijev, ki so režimska trobila

http://24kul.si/diskriminacija-starih-starsev

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Dialog, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Najini otroci, Partnerski odnos, mož & žena, Religija, Slovenija, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, Zdravstvo, dobro vzgojen otrok, inženirji družbe, modne družbene smernice, liberalne reforme ( PRO FREE Market), mediji, novinarji, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, politika, pretirano prilagojen otrok, prezaščiten otrok, protestanti, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, slabo vzgojen otrok, vraževerje ali praznoverje, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zdravje, zlorabljen otrok, čustva | Brez komentarjev »

Blagoslovljen Božič

Objavil pavel dne 24.12.2013

Dragi bralci, želim vam Blagoslovljen Božič in prijeten svetek.

originalna (avstrijska) pesem

YouTube slika preogleda
  • Share/Bookmark

Objavljeno v Cerkev, skupnost, občestvo, Družina, Glasba, Jaz sem... ali biti ali imeti?, RKC, Verovanje, odnos z Bogom, duhovnost, Vzgoja, Zgodovina, dobro vzgojen otrok, umetnost in kultura, vzgoja samega sebe | Brez komentarjev »

Verouk za liberalce

Objavil pavel dne 21.12.2013

Klasični liberalec Matej Kovač je odgovoril na Mrkaićevo napadanje Cerkve. Glede na to, da je Mićo zelo bojevit in nikomur ne ostane nič dolžen, ampak vse izjemno podpre z odličnimi argumenti, se na ta članek ni odzval, kar pomeni, da ga spoštuje in da se je iz njega nekaj naučil.

Članek je tako dober, da ga je najbolje prebrati. Zato povzetkov ne bom delal. Bistvo pa je, da poudarja odnos med Liberalci in Cerkvijo po svetu in sodelovanje in hkrati spoštljivo ločenost med Cerkvijo in Državo.

http://www.finance.si/136409/Verouk-za-liberalce

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Cerkev, skupnost, občestvo, Dialog, Družba, Frederich Hayek, MGMT - gospodarjenje - upravljanje, Matej Kovač, RKC, Religija, Slovenija, Socialistična Federativna Republika EU, Verovanje, odnos z Bogom, duhovnost, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, Zdravstvo, Zgodovina, davki, dobro vzgojen otrok, dr. Mićo Mrkaić, gospodarstvo oz. ekonomija, inženirji družbe, modne družbene smernice, javne investicije v osnovno infrastrukturo, judje, liberalne reforme ( PRO FREE Market), podjetništvo oz. mikroekonomija, politika, pravoslavni kristjani, protestanti, umetnost in kultura, vraževerje ali praznoverje, vzgoja samega sebe, šolstvo | Brez komentarjev »

Za nebo pred Teboj

Objavil pavel dne 21.12.2013

Tale pesem me je močno ganila, ko sem jo prvič slišal. Bil sem na počitnicah s skupino študentov, cca 20 nas je bilo, večina Maranathovcev. Ene parkrat smo jo prepevali v Bohinju v poletju, ko smo s patrom Mihom Žužkom SJ obiskovali hribe in se kopali v jezeru, vmes pa imeli veliko dobrih debat in molitev. Takrat je bil z nami tudi prijatelj p. Tomaž Mikuž SJ, ki je doma iz Gor – ki je kasneje prevzel skupino Maranatha. P. Žužek, jezuit, nas je res očetovsko vzgajal. Par let prej sem bil tudi v Vrtovčevem domu z mladino skupaj na tečaju retorike in pisanja. V Bohinju pa sem prvič to pesem zaslišal in  Lepota me je pretresla do obisti. Oči so mi zalile solze, ko sem jo prvič pel z drugimi. Predvsem moč številnih mladih glasov je bila pomembna, da se izrazi moč pesmi. Na žalost na internetu najdevam bolj kot ne solo izvedbe.

Kasneje sem to pesem želel tudi na najini (seveda cerkveni) poroki. Bilo je kar nekaj pevk prijateljic in sem jim samo povedal želje pesmi, ki so jih potem uvrstile pravilno. Niti ne vem kam so to pesem uvrstile, med Slavo? Cerkveno poroko je snemal nek ženin žlahtnik (šparat je treba za vsako ceno) in to tako nestrokovno, da ni snemal pesmi, niti odlične pridige p. Vilija Lovšeta SJ. Ta video posnetek je bil edino razočaranje poroke. Zato tudi te pesmi iz svoje poroke ne morem dati na Youtube, zgolj kot pesmi.

Želel bi si dobiti tudi izvirno tujo verzijo ali pa kak posnetek, ko to pesem prepeva večji (mladinski, otroški) zbor, ker je to res  veliko bolj veličastno. Pri tej spodnji izvedbi v bistvo imamo samo dva glasova. Zdi se mi, da dobro pojeta nosilna glasova, a v kvaliteto se ne bi spuščal, ker nimam zato strokovne usposobljenosti. Ali lahko kdo za to poskrbi, da pride kakšna taka zborovska izvedba na Youtube?

YouTube slika preogleda

http://www.youtube.com/watch?v=4VSg7Ca4ZWQ

Še francosko izvedbo te pesmi sem našel, ki pa je solo, ni zborovska. Naslov pa je Psaume de la Création ali Psalm Stvarjenja.

YouTube slika preogleda

http://www.youtube.com/watch?v=F6SZ44nb5XI

Tudi ta francoska izvedba je solo in je kvalitetna in ni kičasta

https://www.youtube.com/watch?v=ctAt6fx7-4k

Morda bi bilo dobro, če bi posamezniki, mladi, ki znajo, cerkveno zborovsko glasbo posneli in dali na Youtube. Ker so marsikateri cerkveni zbori v Sloveniji kvalitetnejši kot francoski kič, ki sem ga našel na internetu.

BESEDILO

ZA NEBO PRED TEBOJ francoska, prevod Grazyna Mech, priredba Stane Bešter

Za nebo pred teboj, vsemogočni Gospod,

za vso tvojo neskončnost v velikem in malem

in z obokom neba, ki tvoj zvezdni je plašč,

s soncem, ki je moj brat, kličem naj ti:

Moj Bog, velik in čudovit, živi Bog in Gospod,

ti ljubezni si Bog. Moj Bog, velik in čudovit,

živi Bog in Gospod, ki si tu

v svojem stvarstvu navzoč.

Z oceani sveta in z valovi morja,

preko širnih celin, z vodo rek in potokov,

z ognjem, ki prasketa kakor grm goreč,

z vetrom, ki se igra, kličem naj ti: Odp.

Za vse gore mogočne, za zelene doline,

hladno senco gozdov in poljane cvetoče,

za brstenje dreves, cvetje, rože v preriji,

žito zlato rumeno, kličem naj ti: Odp.

Za vsa bitja sveta, za živali in ribe,

za žgolenje vseh ptic, za to pesem življenja,

za človeško srce, ki te ljubi iskreno,

za otroške oči, kličem naj ti: Odp.

Glej to nežno roko, ki te vabi na ples,

glej poljub, ki ti daje upanje in zavezo,

za oko, ki te gleda ljubeznivo in toplo,

za tvoj kruh in za vino, kličem naj ti: Odp.

vir Aleš Čerin, blog Preprostost, na strani

http://zupnija-stepanja-vas.rkc.si/za-nebo-pred-teboj

AKORDI

http://www.akordi.eu/1599/Cerkvene/Za-nebo-pred-teboj/

Evo, našel sem nekaj zborovskih, ki zvbudijo mravljince po koži in naježijo dlako:

https://www.youtube.com/watch?v=nc9ZRJ0NYco odlična

https://www.youtube.com/watch?v=zv7wLIUVOCk ta je odlična

https://www.youtube.com/watch?v=UQfypdsIOMs črnski zbor, pevka fuša

https://www.youtube.com/watch?v=66Pg37F8pxs orgelska, Lesce

https://www.youtube.com/watch?v=2OpDVk1SrQY, črnski zbor, moj Bog, kako fušajo, tega pri črncih nisem vajen

https://www.youtube.com/watch?v=Fay-WgyffII, kvalitetna Haitijska izvedba, pevka + spremljava

https://www.youtube.com/watch?v=couMiEGbocI, solidna črnska izvedba, se mi zdi, da je skoraj vsak drug cerkven zbor v Sloveniji kvalitetnejši od teh tujih izvedb

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Cerkev, skupnost, občestvo, Družba, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Partnerski odnos, mož & žena, RKC, SJ, Slovenija, Verovanje, odnos z Bogom, duhovnost, Vzgoja, Zgodovina, dobro vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe | Brez komentarjev »

Teize, Nada te turbe solo Dios basta

Objavil pavel dne 18.12.2013

Če pogledam v življenju nazaj, je bilo veliko lepih trenutkov. Veliko Lepote, ki me je ganila v dno srca.

Med drugim sem bil na novoletnem srečanju v Muenchnu in Wroclawu, kasneje pa še poleti v bližini Lyona, v burgundski vasici, kjer je pokojni pater Roger ustanovil teizejsko skupnost.

Sveta  Tereza Avilska ( mistikinja)  je napisala

” Nič me ne moti,

nič ne vznemirja,

saj dovolj mi je Bog!”

Nada te turbe,

nada te espante ( nič mi ne jemlje upanja)

solo Dios Basta!

Ko je cela dvorana pela tak stavek 20x ali 40x v 10 minutah, je lepota glasbe in duhovna globina stavka zapekla CD v srcu.

Obisk Teizeja priporočam vsem iskalcem in tistim, ki verjamejo v presežnost, pa so starejši recimo od 16 let. Tudi družinam. Posebej pa najstnikom.

Pater Roger je izhajal iz grozot WW2, zato se je zavedal, da bo samo duhovno bogat evropski človek zmožen presegati novo-stare ideologije, ki izhajajo iz idealizmov vraževerja. Želel je več svobode in več vere v Evropi.

YouTube slika preogleda

http://www.youtube.com/watch?v=HMiyHknj3Rg

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Cerkev, skupnost, občestvo, Družba, Glasba, Izleti, turistične destinacije, Jaz sem... ali biti ali imeti?, RKC, Religija, Slovenija, Verovanje, odnos z Bogom, duhovnost, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, dobro vzgojen otrok, duhovna misel, izreki puščavnikov, cerkvenih očetov, pravoslavni kristjani, protestanti, psihologija; duševnost, turizem, umetnost in kultura, učenje, vraževerje ali praznoverje, vzgoja samega sebe, zdravje | Brez komentarjev »

Zakaj otrok pobegne od doma?

Objavil pavel dne 2.05.2012

V Dnevniku RTV Slovenija ob 19h, 7.aprila, psiholognja dr. Zdenka Zalokar Divjak odgovarja na to vprašanje:

  1. če izločimo redke zelo disfunkcionalne (patološke) družine, gre tu za otrokovo IZSILJEVANJE permisivnih ( popustljivih, spužvastih, šibkih, zasanjanih, neodgovornih, nezrelih=neodraslih, osebnostno netrdnih) staršev
  2. pomanjkanje bivanjske varnosti ( skrhani domači odnosi, razpadle, disfunkcionalne družine) – od tu izvirajo zanemarjeni otroci, čustveno zlorabljeni
  3. današnji PERMISIVNI ČAS ( moderna, mainstream permisivna “vzgoja”)  z  izrazitim pomanjkanje vzgojnih ZAHTEV ( npr. “naredi to”) s strani staršev  in šole ( starši so prezaščitniški, bojijo se otroka pripraviti na trdo, delavno življenje), zato so otroci bolj zdolgočaseni, zgubljeni v svetu, agresivni, razvajeni, čustveno nestabilni. Zaradi razvajenosti so otroci narcisoidni ( starši izkrivljajo realnost, ko otroke hvalijo), željni so hitrega uspeha, pojavljanja v medijih, niso sposobni prenseti trpljenja, porazov, imajo velik POHLEP PO UŽITKIH, veliko apatije, dolgčasa.
Otroci so danes večinsko vzgajani v PREZAŠČITENSKEM vidiku ( otroke zavijajo v vatko):
  • da ne bo revežu treba delati
  • da ne bo revčku treba kaj trpeti …
TV kratki ( a zelo jedrnat) intervju traja od 11:20 sekunde do 14:10 sekunde

VIR Dnevnik

http://tvslo.si/#ava2.135051918;;

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Najini otroci, Praktični del življenja, Slovenija, Socialistična Federativna Republika EU, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, dobro vzgojen otrok, dr. Zdenka Zalokar Divjak, inženirji družbe, modne družbene smernice, mediji, novinarji, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zdravje, zlorabljen otrok, čustva, šolstvo | 2 komentarjev »

10 NEPRAVILNIH trditev zagovornikov Družinskega zakonika

Objavil pavel dne 16.07.2011

created the doc: "10 POGREŠNIH TEZA PROMOTERA DEČJEG PRAVA U POKUŠAJU DA ZAKONOM ZABRANE RODITELJIMA I NAJBLAŽE TELESNO KAŽNJAVANJE VLASTITO DETE"

Zoran Milivojevic Popunjen Profil created the doc: “10 POGREŠNIH TEZA PROMOTERA DEČJEG PRAVA U POKUŠAJU DA ZAKONOM ZABRANE RODITELJIMA I NAJBLAŽE TELESNO KAŽNJAVANJE VLASTITO DETE”

10 POGREŠNIH TEZA KOJE KORISTE ZASTUPNICI PEDOCENTIRČNOG POGLEDA NA DEČJA PRAVA U POKUŠAJU DA RODITELJIMA ZABRANE SVAKI, PA I NAJBLAŽI OBLIK TELESNOG KAŽNJAVANJA VLASTITE DECE

Zoran Milivojević

www.milivojevic.com

Pogrešne pretpostavke koje zastupaju osobe koje se zalažu da se roditeljima zabrani da telesno kažnjavaju vlastitu decu

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ Telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet. (

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Teza 7. Jednakost roditelja i dece.

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko u Porodični zakon ne unesemo eksplicitnu zabranu roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Ova teza je centralna teza onih koji se zalažu za zabranu telesnog kažnjavanja, uprkos tome što za nju jednostavno ne postoje nikakvi dokazi koji bi mogli da je potkrepe. Postoji jasna i veoma velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja deteta.

Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno. Stalno ili veoma često telesno kažnjavanje deteta, bez drugih vaspitnih postupaka jeste zlostavljanje deteta.

Kada je u pitanju malo dete, onda pod telesnom kaznom podrazumevamo jedan, dva ili tri udarca po guzi koji kod deteta izazivaju bol, ali ne i povredu. Telesno kažnjavanje ne sme da se vrši nekim predmetom, a po pravilu ne oštećuje tkivo. Ne smeju se telesno ni na drugi način kažnjavati deca mlađa od godinu dana, a telesno kažnjavanje se može tolerisati dok dete ne napuni dvanaest godina. To je sasvim različito od fizičkog zlostavljanja koje uključuje premlaćivanje i nanošene telesnih povreda.

Iako novija istraživanja dečje otpornosti (rezilijentonsti) pokazuju da su deca otpornija na traumu zlostavljanja nego što se ranije mislilo[1], ipak se može smatrati tačnim zaključak da zlostavljanje dece povećava verovatnoću da će dete razviti neka vrsta dugoročne negativne posledice.

Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta. Naprotiv, neka novija istraživanja pokazuju da deca koja su dobijala „po guzi“ do šeste godine uspešnija u školi i ambicioznija od dece koja nisu kažnjavana na ovaj način, a da između njih nema razlike u mentalnom zdravlju.[2]

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ Telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece. Oma često nisu u stanju da iskontrolišu frustraciju svojih želja i onda se nasilno ponašaju prema drugima da bi ih naterali da im ispune volju. Pri tome ova nikada telesno kažnjavana deca mogu biti svirepa, sa izraženom ravnodušnošću, bez saosećanja sa drugima, sve do stepena psihopatije. Takođe zapažamo i pojavu da ovakva deca kada odrastu mogu zlostavljati i biti fizički nasilna prema roditeljima koji ih nikada ranije nisu kažnjavali.

Mala deca su po prirodi stvari nesocijalizovana jer su u procesu socijalizacije, tako da kada im neko drugi osujećuje neku želju (frustracija) postaju prema njemu agresivna i nasilna, na primer prema drugoj deci ili roditeljima. Ukoliko roditelji ne reaguju adekvatno, pokaže malom detetu da je jači od njega, ova deca mogu izrasti u nasilnike. Novija istraživanja u drugim zemljama pokazuju da raste procenat „malih nasilnika“ među decom, odnosno one dece koja zbog frustracije neke želje postaju nasilni i prema roditeljima i prema vaspitačima ili učiteljima. Statistike britanske vlade pokazuju da svakog dana oko 15oro dece stare između 4 i 6 godina biva privremeno udaljeno iz vrtića zbog napada na vaspitače i učitelje koji pokušavaju da ih kontrolišu. Britanske statistike pokazuju da skoro 11% dece mlađe od 10 godina zlostavlja svoje roditelje, uglavnom majke.  Istraživač ovog problema Aric Sigman je izjavio: „Starost pri kojoj deca postaju prezrivi i nasilni do svojih roditelja i učitelja se smanjuje. Primećujemo da kod nekih to počinje još u vrtiću”. Istraživanja su pokazala i da je stepen nasilnosti ove dece u najvećoj korelaciji sa popustljivim vaspitanjem iste te dece (permisivno vaspitanje). Iz takvih podataka možemo izvući izaključak da „Nenasilje rađa nasilje”.

Prema tome postoje različiti motivi za nasilno ponašanje dece, tako da se mora odbaciti samoobjašnjavajuća predrasuda “Nasilje rađa nasilje”. Istraživanja sprovedena nad kasnijom sudbinom dece koja su bila zlostavljanja, ne dokazuju da će oni izrasti u nasilnike, kako se to obično smatra. Naprotiv, istraživanja koja su obuhvatila širu populaciju su pokazala da preko sedamdeset posto zlostavljane dece kada odraste ne zlostavlja svoju decu.[3] Dakle, velika većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa.

Stereotip „Nasilje rađa nasilje“ je nastao na osnovu kliničkih zapažanja da su roditelji koji su zlostavljali svoju decu često prijavljivali da su i sami u detinjstvu bili zlostavljani. Pretpostavljen je mehanizam odbrane identifikacija sa agresorom. Ali kliničko iskustvo ne može služiti za zaključivanje o populaciji jer je onaj (veći)deo populacije zlostavljanih koji kasnije nisu zlostavljali svoju decu jednostavno nevidljiv kliničarima.

U praksi ova teza postaje opasna jer se olako tumači da svako dete koje se agresivno ponaša rezultat toga što je žrtva roditeljske agresivnosti. Uverenje da je dete nasilno zato što je verovatno žrtva nasilja veoma je socijalno opasno upravo zbog povećanja neopravdanog sumnjičenja roditelja i njihovog žigosanja (stigmatizacije) kao nasilnika. Posebno je socijalno štetna etiketa „sumnje na telesno zlostavljanje“ jer uprkos nedostatku dokaza, sumnja ostaje godinama i izaziva podozrenje socijalnih službi.

Deca koja su agresivna su češće telesno kažnjavana u poređenju sa drugom decom. Međutim, pedocentristi izvrću uzročno-posledičnu vezu i zagovaraju obrnutu tezu da su deca agresivna zato što su telesno kažnjavana.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Ono što roditelj čini detetu je posledica roditeljevog odnosa prema detetu, uključujući pokazivanje ljubavi, nagrađivanje, kažnjavanje, pa i telesno kažnjavanje. Ako je ovaj odnos poremećen, ako je roditelj ambivalentan prema detetu, ako prema detetu ima prikriven ili otvoren odnos prezira ili mržnje, tada se pojavljuju zanemarivanje i zlostavljanje deteta u svim svojim psihološkim i fizičkim oblicima. Ali ako roditelj voli svoje dete – kao što to čini ogromna većina roditelja – i tu ljubav detetu pokazuje, tada nema opasnosti da će bilo koja kazna „prerasti“ ili „eskalirati“ u zlostavljanje. Kazna je racionalni postupak ili izraz roditeljevog osećanja ljutnje (koje je potpuno različito od osećanja prezira i mržnje jer nije usmereno ka osobi deteta, već ka njegovom ponašanju), moćan zahtev da se dete podredi roditeljevom zahtevu.

Ova teza o gubitku kontrole i eskalaciji nasilja nikako nije dokazana empirijskim podatcima, a nije ni konzistentna sa teorijom. Ona se „dokazuje“ izjavama u kojima se tvrdi da „tamo negde postoje neki roditelji“ koji gube kontrolu.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.

Za razliku od fizičkog zlostavljanja, telesno kažnjavanje ne povređuje dete i ne ugrožava njegov telesni integritet. Roditelji kažnjavaju dete kako ono ne bi ponavljalo opasno ili agresivno ponašanje u budućnosti, dakle za detetovo dobro. Pretpostavka je da su roditelji odrasli ljudi sa odgovarajućim informacijama i sposobnošću zaključivanja koje nisu dostupni detetu, tako da oni znaju bolje od deteta znaju šta je za njega dobro.

Ako primenimo istu logiku kojom dokazuje da je telesna kazna nešto što ugrožava detetovo pravo na dostojastvno i na telesni integritet, sa još jačim argumentima to možemo reći za situaciju u kojoj se detetu koje se tome protivi daje inekcije nekog leka ili se vrši neka druga invanzivna medicinska intervencija. U oba slučaja se sprovodi nasilje nad detetovim telom protiv volje deteta, a za detetovo dobro.

Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine UN iz 1989. godine, koja je ratifikovana u našoj zemlji 1990. godine, odnosno 2001. Godine nigde ne zabranjuje roditeljima da telesno kažnjavaju decu. Da je tako nešto napisano u samoj Konvenciji, najverovatnije da ona ne bi ni bila usvojena.

U Članu 19, stav 1. Konvencije se jasno navodi: „Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu.” Dakle reč je o zlostavljanju i nasilju (engleski: violence), a ne o kažnjavanju (engleski: punishment).

Konvencijom je ustanovljen Komitet za prava deteta UN, kojeg čine deset članova izabranih na pet godina. Izuzetno je važno shvatiti da ovaj komitet jeste nadležan samo da prati sprovođenje konvencije, ali da Komitet za prava deteta UN uprkos veoma autoritativnog imena nema ovlašćenje da interpretira samu konvenciju i njene članove.

Uprkos tome Komitet je izrazio svoj stav da „telesno kažnjavanje grubo kršenje osnovnih prava deteta, ugrožavanje njegovog integriteta i dostojanstva” (Opšti komentar br. 8) te je u maju 2008. godine nakon razmatranja „Inicijalnog izveštaja o ostvarivanju Konvencije o pravima deteta u Srbiji” preporučio da se „hitno i izričito zakonom zabrani telesno kažnjavanje u okviru porodice”.

U pitanju je dakle neobavezujuća preporuka Komiteta, a ne obaveza koja sledi automatski iz Konvencije o pravima deteta.

Još više od toga, ovakva interpretacija Člana 19 Konvencije o pravima deteta, od strane deset članova Komiteta za prava deteta UN de fakto narušava prava roditelja i staratelja koji su definisani Članom 5. te iste Konvencije: „Strane ugovornice će poštovati odgovornosti, prava i dužnosti roditelja ili, gde je takav slučaj, članova šire porodice ili zajednice, kako je predviđeno lokalnim običajima, zakonskih staratelja ili drugih osoba zakonski odgovornih za dete, da bi se omogućilo, na način koji je u skladu sa razvojnim mogućnostima deteta, odgovarajuće usmeravanje i savetovanje u ostvarivanju prava priznatih ovom Konvencijom.”

Oni koji zagovaraju da se roditeljima zakonom zabrani telesno kažnjavanje dece često zamagljuju celu stvar krijući se iza autoriteta Ujedinjenih Nacija, stvarajući privid da su sve zemlje prihvatile takvo zakonsko rešenje, da je takvo zakonsko rešenje obaveza, i da se mora prihvatiti. Istina je da je samo 29 od 198 zemalja izričito zabranilo roditljima da telesno kažnjavaju svoju decu – 169 zemlje nije to učinilo niti namerava. Među zemljama koje nisu zabranile telesno kažnjavanje dece su neke veoma razvijene demokratske zemlje (SAD, Kanada, Australija, a u Evropi: V. Britanija, Francuska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, …).

Sledeći autoritet Komiteta za prava deteta i pravnu interpretaciju telesne kazne, Savet Evrope je 2004. godine (preporuka 1666) preporučio da se na telesno kažnjavanje gleda kao na kršenje dečjih osnovnih prava na ljudsko dostojanstvo i telesni integritet, zahtevajući da i deca imaju jednaku pravnu zaštitu kao i odrasli.

Kako su u pitanju preporuke, a ne obaveze, jasno je da naveći deo zemalja nije u svoje zakonodavstvo uvrstio sankcionisanje telesnog kažnjavanja dece. Zbog toga ni Srbija nema nikakvu međunarodnu obavezu da u Porodični zakon stavlja odredbu o zabranjivanju roditeljima da telesno kazne dete.

Pravno gledano, sve je jasno, ali problem je u tome što bi pravila, dakle zakoni trebalo da se donose na osnovu racionalnih argumenata, a ne na osnovu predrasuda i dobronamernih zabluda. Na žalost, očigledno je da „eksperti” ne raspolažu sa najnovijim uvidima u psihologiju vaspitanja i rezultatima istraživanja.

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Iako zagovornici zabrane telesnog kažnjavanja stvaraju utisak da je većina zemalja u svetu zabranila roditljima da kažnjavaju decu, istina je da je to učinilo samo 29 zemalja naspram 169 zemalja koje su to odbile da učine.

Ni u jednoj saveznoj državi Sjedinjenih Američkih Država nije zabranjeno roditeljima da telesno kažnjavaju decu, a u dvadeset država je dozvoljeno da se telesna kazna primenjuje u školama. Isto tako ni u jednoj Afričkoj, kao ni u većini Azijskih zemalja nije roditeljima zabranjeno da telesno kažnjavaju decu. U Australiji je u svim saveznim državama i teritorijama dozvoljeno razumno telesno kažnjavanje dece koje se jasno razlikuje od zlostavljanja dece koje se strogo kažnjava.

U Kanadi je takav zakon bio donet, ali ga je Ustavni sud Kanade poništio i dozvolio roditeljima da telesno kažnjavaju svoju decu između 2 i 12 godine. Roditelji smeju da telesno kažnjavaju decu udarajući otvorenom šakom (upotreba kaiša, pruta i drugih „pomagala“ je zabranjena).

Iako je dvadeset evropskih zemalja sledilo primer Švedske iz 1978. godine, to nisu učinile velike zemlje poput Velike Britanije u kojoj je i dalje roditeljima dozvoljeno da telesno kažnjavaju decu, pod uslovom da to ne dovodi do povrede tkiva. U Škotskoj je to takođe dozvoljeno, pod uslovom da roditelji pri tome ne koriste različita „pomagala“.

Države Evropske Unije u kojima roditeljima nije zabranjeno da telesno kažnjavaju decu su Velika Britanija, Francuska, Irska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, Estonija i Litvanija. Takođe ni u Švajcarskoj nije zabranjeno telesno kažnjavanje dece. U Francuskoj i Češkoj nije posebno zabranjeno ni telesno kažnjavanje dece u školama.

Pravne borbe oko telesnog kažnjavanja kod kuće se nastavljaju čak i u skandinavskim zemljama. U Norveškoj koja je 1987 zabranila roditeljima telesno kažnjavanje dece, 2005 godine je Vrhovni sud presudio da je roditeljima dozvoljeno da neposredno nakon nekog prekšaja pažljivo udare dete otvorenim dlanom. Ali 2010 godine je pod pritiskom pedocentričnog lobija ova odluka povučena, tako da je danas svaki udarac, pa i onaj najblaži protivzakonit. Na Novom Zelandu je uprkos tome što je više od 10% populacije Novog Zelanda zahtevalo referendum koji je i održan i na kome je odbačena inicijativa da se deca telesno kažnjavaju, premijer ignorisao rezultate ovog inače neobavezujućeg referenduma. Tamo pravna bitka još uvek traje.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Pretpostavka na koju se oslanjaju svi koji su protiv telesnog kažnjavanja dece je da je svako dete uvek moguće obuzdati i kontrolisati na neki nenasilan način. Zagovornici ovog pristupa imaju stav da je svakom malom detetu moguće sve objasniti, a da su objašnjenja dovoljna da dovedu do promene ponašanja. Insistira se na tome da decu treba vaspitavati pohvalom i dobrim primerom i da sa decom treba uspostaviti partnerski odnos.

Iako su sve ovo važne stvari u vaspitanju dece, ova teza jednostavno nije tačna. Tačno je da je neku decu moguće vaspitati bez primene telesne kazne. Ali ono što je jedino efikasno kod neke dece, u nekim situacijama, jeste telesna kazna. Kada se, na primer,  četvorogodišnje dete naginje preko terase na trećem spratu, objašnjenje verovatno neće dovoljno zagarantovati da ono to ponašanje neće ponoviti. I zbog toga telesna kazna ne sme biti zabranjena svim roditeljima. Ona mora biti deo legitimnog i legalnog vaspitnog repertoara roditelja, sredstvo koje se koristi u krajnoj nuždi i u posebnim situacijama.

U slepom uverenju da je svaka frustracija deteta jeste i trauma, zagovornici ideologije srećnog deteta i popustljivog vaspitanja su došli do zaključka da je svaki pokušaj disciplinovanja deteta isto što i traumatizovanje deteta. Malo dete jednostavno ne razlikuje sebe od svojih želja, tako da kada roditelj odbije da ispunu detetovu želju ono to razume kao da ga roditelj ne voli. Ono tada doživljava „traumu“ jer veruje da ga roditelj odbacuje. Umesto da eksperti pomognu roditeljima da deci poprave način razmišljanja i kako bi deca umesto da razmišljaju „Ne dozvoljava mi = ne voli me“, počela da razmišljaju „Ne dozvoljava mi zato što me voli“, oni potkrepljuju dečju logiku i nameću je drugim odraslima. Slično je i sa ostalim vaspitnim pseudotraumama, odnosno situacijama u kojima roditelj nameće detetu šta treba da radi . Malo dete razmišlja da ga roditelj koji ga tera da radi nešto neprijatno u stvari ne voli. A bez ovog teranja i prisiljavanja dete ne može razviti higijenske i radne navike. Slično je i sa kažnjavanjem (ne samo telesnim) jer upravo emocija koja se zove strah od kazne energetski pomaže detetu da se suprotstavi svojoj želji koju inače ne može da kontroliše. Kontrolišući dete, roditelj mu pomaže da razvije psihičke strukture potrebne za samokontrolu. Upravo zbog stava da disciplinovanje (frustracija neprihvatljivih i opasnih želja + prisiljavanje na neprijatne ali korisne zadatke + kažnjavanje) je isto što i traumatizovanje, vaspitanje koje se preporučuje se svelo na pružanje ljubavi i beskonačno objašnjavanje. Umesto da je vaspitanje = ljubav + disciplina, danas imamo promociju jednačine vaspitanje = ljubav.

Teza 7. Treba uspostaviti jednakost roditelja i dece.

Posebna priča jeste i teza o „jednakosti“ roditelja i dece. Zagovornici ideje o zabrani telesnog kažnjavanja dece stalno provlače tezu da između roditelja i deteta treba da postoji „horiznotalan” odnos – oni su u istoj ravni, jednako pravni partneri – a ne da postoji „vertikalni”, hijerarhijski odnos. Time se negiraju sve činjenice od bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturnih, pa do drugih aspekata pravne struke.

Ali ono što je još opasnije, uvode anarhiju u porodicu. Ono što neki od članova radne grupe pravnika koja je osmislila predlog Porodičnog zakonika otvoreno govore jeste da žele da razvlaste roditelje oduzimanjem određenog roditeljskog prava i davanjem prava detetu. Oduzimajući roditeljima vlast nad vlastitim detetom, ovakav pristup bi osnažio detetov status pravnog subjekta i otežao socijalizaciju i vaspitanje. Kako roditelji koji tokom procesa socijalizacije moraju nekada da primene i silu, od toga bi morali da osustanu i da postaju još više nemoćni.

Iz ovog proizilazi zahtev da je ispravno vaspitanje zasnovano na „partnerskom modelu” ranopravnih strana u kome je potrebno stalno objašnjavati, uveravati i ponašati se prema detetu kao prema prijatelju. Imperativ ovog pristupa je: „ono što ne radite odraslima, nemojte raditi ni deci“. Kako je bilo kakvo nasilje između odraslih neprihvatljivo ponašanje, isti takav stav se mehanički prenosi i na odnos roditelja i deteta, tako da je telesno kažnjavanje, prema ovom gledanju, nepotrebno i opasno. Zaboravlja se da odrasli, za razliku od dece, moraju da se povinuju mnogim društvenim pravilima, i da u suprotnom bivaju predmet nasilja države, tako da bivaju kažnjeni, mnogo oštrije i surovije nego što bi ijedan roditelj kaznio dete.

Iz teze o jednakosti izvodi se teza da deca i roditelji moraju imati istu pravnu zaštitu, da deca ne trebaju biti diskriminisana u odnosu prema roditeljima, odnosno odraslima. Ova teza nekima može zvučati napredno, ali ona otpisuje sve one brojne razlike biološke, psihološke, socijalne, ekonomske, i druge, koje brojni zakoni uvažavaju. Kako je onda moguće ignorisati te razlike i tražiti ostvarenje jednakosti između prava dece i roditelja kao pravnih subjekata?

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Potpuno netačno: beskonačna objašnjenja su znak nemoći, a kazna je znak moći. Da bi dete pristalo da se podredi roditeljskim zahtevima, da bi moglo da bude vaspitano i socijalizovano, roditelji moraju da mu u nekim situacijama pokažu svoju moć. A moć možemo definisati kao roditeljev uticaj na dete da dete čini ono što od njega zahteva roditelj. Takvo pokazivanje moći u brojnim situacijama može uključivati pritisak, prisilu i telesnu kaznu.

Normalno je da će dete pružati otpor svim onim roditeljevim zahtevima koje doživljava kao neprijatne. Dete nije u stanju da upravlja sobom, njime upravljaju njegove želje, tako da ono pokušava da upravlja svojim roditeljima. I zbog toga ljubav koju roditelji treba da konstantno pokazuju detetu, nije dovolja: dete je potrebno disciplinovati. Da bi mogli da ga disciplinuju roditelji moraju da dovedu do toga da im se dete podredi. Podređivanje nije isto što i ponižavanje ili poniznost. Podređivanje je prihvatanje vertikalnog reda u ljudskoj zajednici tako da individua zauzima određenu ulogu u organizovanoj ljudskoj zajednici kakva je porodica. Za razliku od objašnajvanja i kritikovanja koje dete doživljava kao nemoćno, kažnjavanje je upravo postupak koji zahteva određenu prisilu kojom roditelji pokazuje svoju moć.

Zagovornici teze da je uvek moguće upravljati detetom koristeći nenasilne metode pogrešno govore o nemoći roditelja da pronađe alternativni način. Povremeno se pojavljuju situacije kada nekakav drugi način ili ne postoji ili nije dovoljno efikasan. I zato treba reći da kažnjavanje jeste dokaz roditeljske moći i jasna poruka detetu da mora da se podredi i da sluša roditlje koji o mnogim stvarima bolje znaju od njega. Ukoliko je detetu pokazana ljubav, ono neće zameriti roditelju na telesnoj kazni.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu poručuje da će ga boleti ukoliko ne posluša roditelja. Kada je dete telesno kažnjeno zato što radi nešto opasno ili je agresivno prema drugima, telesno kažnjavanje mu povlači granicu i definiše šta je neprihvatljivo ponašanje. Upravo je svaki oblik kazne, ne samo telesna kazna već i nenasilni oblici kažnjavanja, način da se detetu pokaže da mora da sluša jačeg od sebe. Ako argumenti nisu dovoljni, roditelj mora da pokaže detetu da je jači od njega. U tom smislu kažnjavanje jeste argument sile, ali to i treba tako da bude jer dete ne prihvata druge argumente.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko u Porodični zakon ne unesemo eksplicitnu zabranu roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

To nije tačno. Takav zahtev ne postoji. Pogotovo što u mnogim značajnim zemljama članicama EU takav zakon nije donet. Postoje određene pravne preporuke koje su neobavezujuće, a koje upravo zbog njihove kontradiktornosti i potencijalne socijalne štetnosti velika većina zemalja nije primenila niti namerava da ih primeni.

Autor: Zoran Milivojević

[1] Za podatak da se prema rezultatima istraživanja većina dece, uprkos psihodinamskim teorijama, oporavi od traume pogledati : Ann Masten (2001) „Ordinary Magic: Resilience Proccesses in Development“, American Psychologist, 56, str. 227–238.

[2] Marjorie Gunnoe s Calvin Collegea u Grand Rapidsu u Michiganu.

[3] Joan Kaufman, Edward Zigler (1987) „Do Abused Children Become Abusive Parents?“, American Journal od Orthopsychiatry, 57, str. 186–192. Istraživanje je pobilo popularnu pretpostavku da trauma doživljena u detinjstvu neminovno dovodi do psihopatologije u odraslom dobu.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Najini otroci, Slovenija, TA, Vzgoja, dobro vzgojen otrok, dr. Zoran Milivojević, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, pretirano prilagojen otrok, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zlorabljen otrok, čustva | 1 komentar »

Intervju Bogdana Žorža v SV, januar 2010

Objavil pavel dne 26.04.2010

KDO NAJ DELA INTERVJU

Prebral sem si tale intervju z Bogdanom Žoržom, ki je za laika čisto soliden, prav tako za nekoga, ki o Bogdanu Žoržu sliši prvič.

Meni pa ni dal kakšnih dobrih in oprijemljivih odgovorov ravno za to, ker avtor intervjuja očitno ni znal postaviti dobrih vprašanj ali pa se z intervjujancem ni znal zaplesti v konstruktiven prepir, ki bi bralcem, ki Žorža malce bolj poznajo, znal ponuditi še kaj več.

Šele v takih primerih vidim, kako zelo pomembno je, da intervjuja ne dela kar nekdo, temveč tisti, ki se s problematiko zelo dobro pozna, ima z njo težave, jo udejanja.

Pri intervjujih niso najboljši novinarji, ki obvladajo le formo intervjuja, premalo pa poznajo vsebino o kateri bo govor. Premalo poznajo nasprotnike, premalo poznajo praktično delo.

.

INFLACIJA PRAVIC, deflacija DOLŽNOSTI

“Pa tudi pretiravanja s »pravicami« spodbujajo razvajanje. Vsepovsod govorilo le o pravicah – nič pa o dolžnostih!”

.

RAZVAJENOST,

“Zdravljenje razvajenosti je zelo težko, predvsem zato, ker razvajenec ni pripravljen priznati svoje razvajenosti in išče zdravilo za svoje težave drugje – pravzaprav čaka, zahteva, da mu težave rešijo drugi. Kadar pa se razvajenec zave svoje razvajenosti, postane vse drugače – in lahko se posledic razvajenosti tudi reši. Glede preprečevanja pa: potrebno se je zavedati pogubnosti permisivne vzgoje, ki je omogočila tako velik razmah razvajenosti, potrebno je zavedanje odgovorne vloge vzgoje! Za zdravo vzgojo brez razvajanja je potrebno ob zdravih, trdnih vrednotah otroka vzgojiti tako, da si bo z lastnim naporom prizadeval reševati probleme, s katerimi se srečuje v življenju, da se bo pripravljen tudi odrekati in prevzemati soodgovornost za sožitje v svojem okolju.  “, pojasnjuje Žorž v intervjuju.

VIR Salezijanski vestnik

.

PS

Dodal bi še to kar bo zanimalo nove bralce mojega bloga: da sam spoznavam paralele v svojem proučevanju vzgoje in klasičnega liberalizma. Prav tako pa paralele, če ne celo identičnosti pri stranpoteh zgornjih dveh:

posledice razvajenost so ENAKA kot POSLEDICE socialistične ekonomije. Le da razvajenec nima idola oz. praznoverja, medtem, ko ima vernik socializma le tega hiper velikega.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Bogdan Žorž, Dialog, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Najini otroci, Praktični del življenja, Slovenija, Vzgoja, dobro vzgojen otrok, inženirji družbe, modne družbene smernice, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe, zdravje | Brez komentarjev »

Čistilna akcija: OČISITIMO Slovenijo!

Objavil pavel dne 18.04.2010

MEŠČANI BREZ ŠKORNJEV

Včeraj sem šel tri ure v prostovoljno akcijo pobirati smeti. Prišel sem na zbirno mesto, dobil sem rokavici in dve vreči: svetlo modro in črno. V modro sem dajal plastiko in konzerve – a ker je bil pogoj, da so ti odpadki dokaj čisti (neblatni), je bila ta vreča na koncu precej prazna. Medtem pa sem v treh urah in 5km prečesavanja travnikov in gozda v strelcih napolnil črno vrečo (vsa ostala umazanija) z okrog 10 kg. Številni ljudje so bili oblečeni kot za jogging ali za tenis, redko kdo je imel škornje. Tudi jaz nisem imel škornjev, zato sem bil ves čas do kolen moker zaradi visoke rosne trave. Sem bil pa vpadljiv v svojih 20 let starih trenirkah, ki so bile od malanja popacane z različnimi barvami.

Še v četrtek smo se na zakonski skupini proti koncu začeli energično pogovarjati o Cerkvi in ekologiji. Ena mlajših je trdila, da “Cerkev ne naredi nič na tem področju”. Župnik, ki nas v glavnem zelo obzirno spremlja pri pogovorih pa jo je matiral s humorjem: ” To za to praviš, ker ne hodiš na ure verouka, ki ga imam.” Kasneje je to utemeljil s tem, da je današnjim ljudem najlažje s pomočjo ekologije pokazati kako en človek s svojimi neodgovornimi ravnanji prizadane drugega, naravo, skupnost. Najbolj slikovito. Kajti o duhovnih izkušnjah je zelo težko govoriti nekomu, ki ima teh izkušenj malo. V bistvu hitro izpadeš kot bedak, ki ga množica izsmeje, v najboljšem primeru pa mečeš svinjam bisere.

Vedno sem bil na strani ekologije. Osebno, ne politično, kajti AGW je čisti nateg. Pri starših sem vpeljeval kompostnik, začel z ločevanjem odpadkov, zbiral odpadna zdravila in baterije – ki pa jih potem začuda nikjer ni bilo možno odložiti: ne v lekarni, ne na nekoč objavljenih mestih. Zbiral sem star papir in ga vozil na odpad, da sem z 1€ za 50kg komaj pokril prevozne stroške. Kupil sem avto z majhno porabo, varčujem z elektriko, kurjavo, vodo. Vsako novo spoznanje vključim s svoj sistem delovanja tekom dneva.

A kdo ve, kam lahko prinesem stara zdravila?

Danes, pred 6 urami, mi je crknila tipkovnica. Ven sem vzel dve AA bateriji za enkratno uporabo. Takoj sem vstavil polnljive baterije ( RECHARGEABLE), ki jih običajno uporabljam v vseh napravah. Kje lahko stare baterije odvržem, a kdo ve?

OZAVEŠČANJE in ” OZAVEŠČANJE”

Včeraj zvečer je bilo objavljeno, da nas je bilo 300.000 prostovoljcev oz. 12,5% vseh državljanov. Ko sem o tem med pobiranjem smeti govoril s kolegi, so mi rekli, da “smo danes prišli čisiti zgolj tisti, ki že tako ne svinjamo okolja in pazimo na naravo”. S čimer se strinjam. Prav gotovo je bilo ogromno ljudi tudi zaradi sodelovanja vrtcev in šol, pa vojske – kjer so morali “člani” sodelovati prisilno. A ravno to je vzgoja. Na začetku je treba prisiliti, motivirati, pokazati z zgledom lastne požrtvovalnosti in odnosa. Sčasoma pa vsak človek to OZAVESTI. Ozavešanje oz. VZGOJA vedno poteka preko močnega odnosa. Odnosa ljubezni in spoštovanja. Preko tega, da jaz nekoga, ki ga cenim kot mojo avtoriteto, tudi oponašam zato ker je EKOFRAJER ( kot je včeraj posrečeno otrokom v samopropagandni marketinški akciji povedal premier Pahor). Sčasoma se to v meni ponotranji. Sčasoma ne rabim več ne avtoritete, ne pravil, ne kazni, ne prisile – naredim, ker vem kaj je dobro in kaj je slabo. Kaj je pravilno in kaj je narobe. Seveda uporniki ne morejo ponotranjiti vsebine. Je ne morejo ozavestiti. Kot tudi mehkohrbtenični ( pretirano prilagodljivi), ki hitro vse ubogajo, ne zmorejo kvalitetno ponotranjiti. Najhujše spoznanje za večnega upornika je to, da v bistvu spada med nevzgojene, NESAMOSTOJNE in nesvobodne otroke. Je zgolj podmnožica pretirano prilagodljivih, le s to razliko, da vse negirajo. Se pravi: imamo dve skupini pretirano prilagodljivih: eni na vsak ukaz avtoritete rečejo DA in naredijo, drugi pa na vsak ukaz avtoritete rečejo NE, nič ne storijo oz. v največjem besu zanalašč delajo nasportno.

Za razliko od številnih socialističnih nevladnih organizacij in raznih aktivistov, ki “OZAVEŠČAJO” ( beri lapajo po medijih in šolah) za plačilo, ki jim ga mora na koncu dati država iz davkoplačevalske skupne sklede. To pa je v bistvu metanje denarja stran na veliko. V bistvu samo napolnimo žepe in želodce raznim prevarantom v NVO, medtem ko kvalitetne spremembe človekovega obnašanja zagotovo ni.

Morda bo kdo od vojakov, gasilcev, policistov, študentov, učiteljev, dijakov in malčkov zaradi mukotrpnosti pobiranja malih smetk v vreče, 10.000 priklonov, vlačenjem 10 kg vreče s seboj nekoč blokiral impulzivno akcijo metanja smeti, ker se bo spomnil, da je nekoč to pobiral. Morda bo kakšnemu bližnjemu prašiču med metanjem smeti to tudi jezno zabrusil.

KAZNOVANJE in PRISILA sta NUJNA

Morda bo naša vlada končno sprejela pametnejšo zakonodajo, ki bo hkrati spodbujala odvoz smeti, hkrati pa kaznovala onesnaževalce. Tako kot Singapur, kjer odvržen cigaret ali smet redar zaračuna s 100€ kazni. Singapur je najbolj razvita država z liberalnim kapitalizmom. Večina ljudi tam je zelo dobro izobraženih, zelo pridnih, zelo odgovornih do sebe, družbe in okolja.

V Sloveniji ogormno ljudi nima občutka za okolje ali skupnost. Vidijo samo sebe in svoj užitek. Vse ostalo je napor, ki se mu je potrebno na hitro in čim bolj izogniti.

LAŽNA SOLIDARNOST in KVAZI PROSTOVOLJSTVO socialistov

Tudi socializem v resnici ni želja po več solidarnosti (kar se samopropagirajo), temveč je želja po jemanju drugim. To kar danes vidimo po Sloveniji, ni posledica kapitalizma, temveč posledica socializma. Že na koncu 80ih in 90ih let sem videl kako se ljudje neodgovorno obnašajo do skupne, javne lastnine. Kako svinjajo, kako kradejo. Kako se grebejo v vrstah, kako se vrivajo, kako so agresivni, kako koristijo veze, da prevarajo celo vrsto itd.  Tega ne vidiš ne v Londonu, ne v Singapurju in ne v New Yorku: to vidiš samo v socialistični Sloveniji. Že to, da so “managerji” v 20 letih pokradli (“olastninili”) firme, je bilo čisto logično, saj so bili to rdeči direktorji, ki niso nikoli znali ustvarjati, tržno rasti, se razvijati -temveč samo jemati. Pogosto niso imeli blage veze o tehnologiji ali o ekonomiji, imeli so neke srednje šole in kumrovške tečaje. Kaj lahko od takega človeka pričakuješ: če ne bo podjetja okradel, ga bo pa zavozil.

Akterji socializma so najbolj svinjali okolje (težka industrija, TE na premog, talilnica aluminja) in družbo ( korupcija, sistemske laži, negativna selekcija kadrov) in jo še svinjajo.

Niti socializem nima veze s prostovljnim delom.

Kdo pa danes v Sloveniji dela zastonj? Res je, da ima večina mizerne plače, ker so nanje tako astronomske plače (tipično za socializem, da lahko preživimo toliko birokratov in interesnih skupin). Na Zahodu, v kapitalizmu državljani opravijo več ur prostovoljnega dela kot katerikoli državljan socialistične države. Res je, da so nekoč hodil graditi udarniško ceste, toda za to, ker je bila država razsuta, ker je bilo veliko brezposelnih in ker je to za oblast pomenilo zastonj delovno silo. Ko sem bil v ZDA sem spoznal, kako imajo v šolah in na univerzah razvito prostovoljno delo. Vsak je moral obvezno opraviti določeno kvoto prostovoljnega – (družbeno koristno in brezplačno) delo. Poleg tega pa so prve kazni za državljane vedno alternativne in v obliki 200 ali 500 ur prostovoljnega dela, šele na to so velike denarne kazni in zaporne kazni.

Kadar prebiram socialistične novinarje in ostale akterje, vidim, da jokajo za starimi časi, ko so ljudje še bili solidarni: ponavadi dajo primer iz šole, kako so nekoč lahko od pridnih, delavnih dijakov plonkali – danes pa jim ti to odklonijo. Seveda: v Sloveniji imamo pretežno negativno ali kriminalno solidarnost: ljudje večinoma podpirajo kolege pri moralno sprevrženih, prevarantskih, goljufivih dejanjih. To je mafijska ali kriminalna solidarnost. To je posledica fevdalizma oz. socializma. Tega v kapitalističnih državah ne najdemo, razen v ekscesih, ki jih takoj preganjajo in iztrebijo. Pri nas  v Sloveniji je mafijska solidarnost že 70 let normalna – za razliko od npr. Poljske.

AKCIJE SKAVTOV

No, na koncu smo se na zakonski skupini menili še o skavtih. Meni je bilo hitro znano, da je dekle, ki je to akcijo organizirala in vodila, skavtka. Poznam veliko skavtov, čeprav sam nisem bil skavt, kajti katolik sem postal takrat, ko so skavti že odhajali iz mladinskih skupin. Vzgojo skavtov vidim kot nekaj zelo kvalitetnega in bom svoje otroke prav gotovo vklučil v to gibanje, čeprav ima ta vzgoja morda zaradi določenih oseb eno veliko pomanjkljivost: ŠOPANJE IDEALIZMA. Pri večini vidim samo ta problem, da jih preveč nafilajo z ideali. Ko se pojavi nek problem, je treba TAKOJ v fizično akcijo, na ulice, z glavo v bazen…prazen. Dovolj je samo notranji ogenj, ideal in pa tistih nekaj skavtskih pravil. Ne pa prej premisliti, predebatirati ali se celo umakniti v osamo, v meditacijo, kajti veliko problemov ima vzrok tudi v meni osebno. In s samo akcijo samo nevrotično bežim pred edino možno rešitvijo problema – to je rešitev v meni osebno. Zato sem zelo malo skavtov kasneje videval v bolj kontemplativnih laičnih skupinah. Dosti skavtov je po parih letih udarniških akcij in idealiziranja izstrelilo nazaj v mainstream družbe (VSI GLIH). A vsekakor, je bila ta akcija dobro izpeljana in pedagoška.

.

AKCIJA BREZ UČINKOVITIH SISTEMSKIH DRŽAVNIH UKREPOV BO SAMO BOJ (neumnih) idealistov z MLINI NA VETER

Na parlamentu oz. vladi pa je, kako spodbuditi, da tudi tistih 88% državljanov pride čistiti oz. jih ostro sankcionirati kadar svinjajo. Kajti drugače so te akcije samo boj z mlini na veter. Meni je že dolgo jasno, da v Sloveniji ustvarjalno in pridno dela samo 12% državljanov, večina pa jih parazitira, in od tod množična podpora socializmu.

Nek znanec mi je večer prej poslal SMS: “Pridite vsi na čistilno akcijo. Imeli bomo tri kontejnerje: LDS, ZARES in SD!” Bilo mi je smešno, kajti zamišljal sem si zgolj figurativno. Kasneje pa mi je zvenelo grozno, saj bi si to lahko kdo predstavljal kot likvidacije ( kar je značilnost socialističnih akcij), torej bi to lahko bilo ponavljanje revolucije na komunistično-zločinski način ( lahko namesto komunizma vstavimo tudi nacizem ali fašizem). Hkrati pa ta SMS naznanja stopnjevanje besa v množicah. Ljudem je vedno bolj jasno kdo je tisti, ki v Sloveniji že desetletja povzroča bedo in podkupuje občasno z bonbončki, predvsem s tistimi idejnimi, utopičnimi, ki se jih ne da jesti.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Cerkev, skupnost, občestvo, Izleti, turistične destinacije, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Slovenija, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, Zakonska skupina DiŽ, dobro vzgojen otrok, ekologija, inženirji družbe, modne družbene smernice, pretirano prilagojen otrok, slabo vzgojen otrok, vzgoja samega sebe | 3 komentarjev »