PAVEL: moj referenčni okvir, moje refleksije, moje življenje

Arhiv za 'dr. Zoran Milivojević' Kategorija

Telesno kaznovanje je bilo tisočletja sprejemljivo, sedaj pa ga moderni newagerji rušijo in kriminalizirajo

Objavil pavel dne 29.03.2014

dr. Zoran Milivojević v parih stavkih o fizičnem kaznovanju, ki ni zloraba otroka. Čeprav ideološki in psevdo-strokovni družboslovni  histeriki “”Nove dobe” to hočejo agresivno uvljavljati v družbi, da je vsak oče ali mama, ki otroka kdaj udari po riti, zlorabljalec otrok in si zasluži, da mu CSD odvzame otroke, policija pa napiše prijavo k sodniku za prekrške. Ob tem pa je tistih 5% do 10% otrok , ki so fizično zlorabljani vsak dan, še vedno kruto zlorabljenih in njihovi psihopatski starši so še kar svobodni Fritzli.

Glavno je vprašanje namena zakaj starš udari in če ga otrok ve? Ali je zato, ker se otrok ni odzval na omejitve, ki so jih kazni stopnjevale – ali pa je glavni namen starša izživljanje svoje psihopatskosti, uživanje v prizadevanju bolečin in trpljenja. Vsak prispevek o vzgoji bi se moral s prvim stavkom začeti v smislu KAJ AVTOR POJMUJE KOT CILJ VZGOJE. Ravno temu odgovoru se permisivci zelo izogibajo. In sedaj kričijo o kriminalnosti kaznovanja, kaj šele telesnega kaznovanja.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Telesna-kazna-i-trauma.lt.html

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Dialog, Družba, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Najini otroci, Slovenija, TA, Vzgoja, dr. Zoran Milivojević, inženirji družbe, modne družbene smernice, motnje osebnosti PSIHOPATI, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe, zlorabljen otrok | Brez komentarjev »

Narcisoidnost v Sloveniji 2014, predavanje o narcisizmu

Objavil pavel dne 22.03.2014

Včeraj sem bil pri Sv. Jožefu, pri jezuitih, kjer je Socialna akademija pripravila predavanje ameriške psihoterapevtke iz Los Angelesa, gospe Patricie Walsh, PhD. Gospa je v uvodu zelo solidno govorila slovensko, kaj več pa o njej nisem vedel. Na predavanje sem prišel s pomočjo vabila na Časniku. Udeležilo se nas ga je 30 oseb, samo 6 nas je bilo moških. Predavanje je bilo dolgo uro in pol in pri tem smo drveli skozi težko snov, včasih pa kakšna specialna angleška beseda meni ni omogočala natančnega razumevanja. Na koncu brezplačnega predavanja je Patricia omenila, da bo imela kmalu delavnice za interesente (seveda med njimi 100% ne bo patoloških narcisistov!)

.

Zakaj sem se udeležil predavanja o NARCISIZMU?

  1. Ker opažam, da je narcisoidnost dominantna kultura samopromocije, ki jo mediji ( ” Bodi zvezda”, resničnostni šovi), MKT in potrošništvo spodbujajo. Narcisoidnosti je vedno več v Sloveniji. Včasih je potrebno samo pomisliti kdo se najraje kaže v medijih, kdo hlepeče, obsedeno uživa pozornost na odru v soju luči,  da o estradnikih ne govorimo. Imamo predsednika države, številne znane (tudi pomladne) politike, »pomembne gospodarstvenike«, celo cerkvenega dostojanstvenika, in groze še ni konec: tudi 3 vrhovne birokratke= uradnice , 2 šefa sindikatov in šefica humanitarne organizacije. Vsi bi radi prodajali svoj lažni jaz čim več ljudem in se sončili v slavi.
  2. Drugi razlog je bil, da je narcisizem sad (posledica) razvajenosti in razvajenih otrok je vedno več zadnjih 50 let. So blazno NAPORNI, težaki v odnosu in odnosih.
  3. Tretji razlog je, da vidim Slovence, Srbe in vse ex-jugoslovane zaradi socialističnega razvajanja ( živeli so bolje s pomočjo pufov, preko svojih zmožnosti) kot trdovratne narcise, “nebeško ljudstvo”, “najbolj uspešna eks-komunistična država”, ki nenormalno trdoživo zavračajo soočenje s kruto resničnostjo (“drugi so za vse to krivi”, stalno generiranje nekih absurdnih teorij zarot) in nenavadno trdovratno živijo v svoji grandiozni veličini.
  4. Četrti razlog je osebni, da sta moj oče in moj brat oba zelo verjetno narcisistični osebnosti.
.
Kadar se laiki soočajo z diagnozami in psihoterapijo ponavadi reagirajo v dveh skrajnostih:
1. da lastnosti in diagnoze takoj pripišejo kot etikete ljudem, ki jih poznajo okrog sebe
2. da lastnosti in diagnoze takoj pripišejo sebi in jih to zaduši. Kajti vsako lastnost je mogoče videti tudi v sebi.
.
.
Elementi narcisizma v vsakem odnas in patološki narcisisizem:
Vsak od nas ima več ali manj elementov narcisizma. Tu pa bomo pregledali patološko obliko narcizima. Narcisizem ni duševna bolezen, ampak spada med osebnostne motnje ( nezgrajena osebnost, veliki primanjkljaji) kot grandioznost, sociopatstvo , histrionična osebnost, borderline itd. To pomeni, da je v gradnji osebnosti prišlo nekje na začetku do hudih motenj in osebnost ni zgrajena. Zanje je značilno, da je z njimi izredno težko biti v odnosu in da nimajo potrebe po spremembi, zdravljenju, zato je odnos z njimi samodestruktiven in neperspektiven. Narcisi so prevladujoči med moško populacijo (70%), borderline ( mejna osebnost) pa med žensko populacijo.
.
Predavanje je šlo učbeniško skozi sledeča poglavja:
1. značilne lastnosti patološkega narcisizma
2. razvoj patološkega narcisizma
3. funkcionalna dinamika patološkega narcisizma
4. osebni odnos ( partnerski, sodelavec) s patološko narcisistično osebo
5. dinamika vpetosti v ta odnos
6. kako naj »zdrava« oseba ravna v odnosu s patološkim partnerjem, sodelavcem, prijateljem
7. spoznaj samega sebe
8. literatura, viri
.
.

MIT O NARCISU pove bistvo:

Šokirala me je drugačna predstavitev mita o Narcisu, ki nam jo je na TA predstavil dr. Milivojević. Zelo lep Narcis ni bil sposoben zdravega osebnega odnosa in tople človeškosti do bližnjih ljudi, ki so se zaradi njegove lepote vanj zaljubljali. Zaljubljali so se v njegovo zunanjost, vsi po vrsti, od moških do žensk. Do njih je bil izredno leden, vzvišen, krut, egoističen, aroganten. Bogovi z Olimpa so ga kaznovali tako, da so ga obsodili na brezmejno trpljenje s kakršnim so se soočale njegove žrtve. Tako se je Narcis zaljubil v svojo lastno podobo v jezeru. Bil je zaljubljen v lažni jaz in tako trajno obsojen na kruto trpljenje. Zaljubljenost je vedno povezana z lažnim jazom in veliko nesmiselnega trpljenja. Ljubimo pa šele takrat, ko imamo pred sabo resnično osebo z napakami in prednostmi. Oseb, ki so zmožne ljubiti pa je danes zaradi porasta razvajenosti vedno manj.

.

.

ZNAČILNOSTI patološkega narcisizma

  1. krhka samopodoba, zelo krhek SELF
  2. obupno si želi občudovanja, sprejetosti, ljubezni, slave, biti nekdo pomemben
  3. oslabljena EMPATIJA: ta človek sebe ne pozna, zato se slabo vživlja v drugega, posebno čustveno
  4. oslabljena MOTIVACIJA in ZASTAVLJANJE ciljev: slaba lastna čustvena paleta, nima lastnih motivacij, glavna motivacija je ohranjanje občutka veličine v očeh gledalcev in strastna borba, da ne bi začutil občutkov manjvrednosti
  5. strastno in hitro ZANIKANJE občutkov KRIVDE in SRAMU: te občutke oseba globinsko zanika, se panično brani pred njimi, VEDNO KRIVI DRUGEGA, DRUGE
  6. IZKRIVLJENO, VARLJIVO in FANTAZIJSKO razmišljanje ( kot bi bil zadet), skrivljen pogled na realnost. Osebi služi, da ohranja lažno fantazijo o ljubljenosti in veličini in da se zlagano brani pred občutki manjvrednosti, resničnostjo, kritiko, slabostmi
  7. VELIČINA in VSEMOGOČNOST ( grandioznost): oseba ju vzdržuje s fantazijo in tako, da druge ljudi uporablja in zlorablja ( ponižuje, daje v nič) kot stalen vir lastne veličine
  8. AROGANCA: oseba se počuti boljša od drugih, kajti že najmanjši sum, da ni boljša, jo vrže v drugo skrajnost ( ničvrednost, samozaničevanje). Zelo je vidno, da taka oseba ljudi okrog sebe pogosto ponižuje, jih tlači, zaničuje z namenom, da sebe dvigne na višjo raven pomembnosti, ljubljenosti, cenjenja.
  9. NEVOŠČLJIVOST: oseba jo zanika, doživlja jo kot čustvo zaničevanja in prezira do drugih
  10. UPRAVIČENOST: ” Edino moje želje in moje pravice štejejo.” ” Dobiti moram vse kar želim”. Drugi niso pomembni. So samo moj privesek s katerim upravljam kot jaz želim. Tipično socialistična floskula: “Vzel bom, kar mi pripada!”
  11. ŠIBKE OSEBNE MEJE: gre za normalne meje med dvema človekoma, ki kažejo na drugačnost druge osebo, na spoštovanje drugega kot avtonomne osebe. Narcisistična oseba tega spoznanja o mejah nima še posebej v partnerskem odnosu ali starševskem odnosu drugo osebo pritegne nase kot da je njen ud, privesek, kot roka bagerja. Se pa te osebe zmorejo včasih naučiti pravil osebnih meja zaradi službe.
  12. pretirana zavzetost s sanjarjenjem o brezmejni uspešnosti, moči, odličnosti, lepoti ali idealni ljubezni
  13. površinski ŠARM
  14. zelo so občutljivi na kritiko
  15. močno potrebo po ljubezni imajo
  16. zahteve po pretiranem občudovanju
  17. manipulativni
  18. izkoriščevalski
  19. mnogo jih je psihopatov
.

RAZVOJ ( VZROKI)  PATOLOŠKEGA NARCISIZMA

.

Tu gre za zaostanek v razvoju. Od 2 leti starega otroka ne pričakujemo, da bo pozoren na mamina čustva in na mamine potrebe. Niti ne bi bilo prav da je. To pa pričakujemo od 5 -letnika ( da pozna drugega in sebe bolje in upošteva potrebe drugih). Patologija se razvije med starostjo 10 mesecev in 2 leti. Kasnejši potek pa to patologijo samo še utrjuje. Polona Matjan piše, da je narcisizem povezan s patologijo SELFa. Self nima razvite strukture, je na začetku razvojne linije. Najbolj ga podpira šibek odnos matere z očetom in posledično preveliko, posesivno navezovanje matere na otroka. Matere, ki ne verjamejo v zadovoljujoč odnos z moškim, ga niso sposobne, se zato parazitsko oprimejo otroka in ga ne spustijo iz simbioze, zadržujejo ga v diadni poziciji in mu tako onemogočijo razvoj lastne identitete.

.

VZROKI za razvoj narcisitične patologije

1. razvajeni otroci ( brez zahtev staršev, brez frustriranja s strani staršev, brez kaznovanja)

2. zlorabljeni otroci, ki so pretirano kaznovani, ki jim starši postavljajo pretirane zahteve, pretirane frustracije ( zloraba)

3. zanemarjeni otroci (obupano hlepijo po pozornosti, da bi bili občudovani)

.

.

FUNKCIONALNA dinamika patološkega narcisizma:

.

V SELFU otroka gre za nepremostljiv razcep, prepad med: pozitivnimi lastnostmi v otrokovi psihi in negativnimi lastnostmi. Vse kar zadeva napake, kritike, sram, krivdo. To otrok pusti na drugi strani prepada, ker ga grozno straši. Patološki narcis ne zmore mirno sebe videti kot sestavek vseh pozitivnih in negativnih lastnosti, tudi pri drugih ne. Vidi črno in belo. Združiti ni sposoben. Na eni strani ima izkrivljeno, lažno, “DOBRO” in ” LEPO” podobo. Na drugi strani pa pretirano izkrivljeno in lažno “SLABO”, “GRDO” podobo. Ena drugo poživljata. Tako je pozitivna podoba vedno bolj: velik, pomemben, pameten, lep, sposoben, čudovit, poseben, enkraten – kajti ta pretiravanja in fantazije mu omogočajo potisnjevanje slabih delov v podzavest. Obe podobi sta lažni, izkrivljeni, pretirani in se blazno bojita soočiti med seboj in se soočiti z resničnim jazom. Resnični jaz je zelo slabo razvit, invaliden in spodbuja občutja strahu in razdrobljenosti. Raznovrstne situacije aktivirajo različne dejavnike v različni meri, posledica so različni izrazi narcisizma.

.

.

ODNOS s PATOLOŠKIM NARCISOM

Patricia ni izpostavila, da odnos z N privlači predvsem narcisoidne (N) osebe. Govorila je o komplementarnih tipih narcisoidnosti OVERT ( očitni, odkirti tip) – in COVERT ( prikriti: zanj veljajo čisto nasprotne zunanje lastnosti) -narcisistic.  Pri prvi imamo opazne znake, pri drugi pa so znaki ravno nasprotni, tu ta oseba generira drugi del prepada razcepljenega SELFA, zato se odlično ujameta oba ta tipa, ker spodbujata s svojima patološkostima patološkost drugega.
  1. je zelo težak, naporen, poln zmede, nezadovoljiv, poln frustracij
  2. zdrava oseba in patološka oseba imata različne cilje v odnosu in pri delu:
    1. narcisist (N) prvenstveno išče potrditev svoje pomembnosti in nenehen vir vzdrževanja svojega lažnega jaz ( kar mu pokuri vso energijo). Tipično enosmerni odnos.
    2. nenarcistična (NN) oseba išče zadovoljstvo v opravljenem delu delu ter vzajemnost v odnosu – gre za dvosmeren odnos, odnos vzajemnosti, spoštovanja, delitve z drugim
    3. pomanjkanje temelja za motivacijo in pričakovanja pri osebnem odnosu: komunikacija je pogosto zmedena, nejasna, površinska, zlagana, manjka resnično razumevanje drug drugega.
.

.

TIPI, VRSTE PATOLOŠKEGA NARCISIZMA

  1. OVERT : očitni znaki
  2. COVERT: prikriti, skriti znaki
  3. Patricia je predstavila še tabelo narcisističnih tipov, kjer sem se zapomnil samo
  4. grandiozni tip in
  5. anti-socialni ( psihopatski, sociopatski tip),
  6. ostalih dveh pa ne.

.

.

DINAMIKA VPETOSTI NENARCISTIČNE (NN) OSEBE V ODNOS s PATOŠKIM NARCISOM (N)

  1. narcisisti (N) so pogosto zanimivi, privlačni, blešeči, slavni. To pri NN osebi sproži lastno potrebo po pozornosti s strani nekoga, ki je pomemben
  2. N uporablja v odnosu NN kot orodje. Ali si orodje ali si ovira
  3. sčasoma se NN oseba naveže na N osebo. N pa se na NN nikoli zdravo ne naveže. N skrbi v odnosu samo za zadovoljevanje lastnih potreb
  4. NN vlaga v odnos in skuša N motivirati, da bi ji vračal pozornost in ljubljenost
  5. NN oseba z N osebo ponavlja otroški odnos s staršem ( dinamiko primanjkljajev), ki otroku ni izkazoval primerne pozornosti, je otroka zanemarjal, ni se odzival na njena čustva, ni imel normalnega zanimanja za otroka. NN večinoma nezavedno skuša v zgodnje otroške primanjkljaje v odnosu z N pridobivati njegovo pozornost. N pa ni sposoben dajati stalno pozornosti. Samo na začetku daje lažno pozornost, da osebo povleče v odnos. N tudi ni sposoben vračati čustev. Ravno zaradi NNjevega podzavestnega ponavljanja te neuspešne igre – je tako vezo zelo težko prekiniti in N zapustiti, ker sta tako komplementarna.
.

.

REŠEVANJE NN v odnosu z N: kako naj NN oseba ravna z N partnerjem, sodelavcem, prijateljem

1. SPOZNAJ SAM SEBE
  • prepoznaj občutja v svojem odnosu z N, predvsem svoje občutke manjvrednosti, krivdo in sram ob ravnanju N s teboj
  • distanciraj se od občutkov ponižanja, ki jih narcisist sproža v tebi
  • spoznaj, da narcisista NE MOREŠ SPREMENITI, temveč je največ kar lahko narediš, da obvladaš SVOJE REAKCIJE DO TE MEJE, DA NISO VEČ ŠKODLJIVE ZATE
  • prepoznaj in opusti svoje lastne narcisistične potrebe iz odnosa z N :
    1. pridobivanje pozornosti od drugih ob trpljenju zaradi narcisista
    2. lažna pomembnost, ki ti jo daje zveza z N ( ki je dostikrat uspešen, zelo inteligenten, zelo pomemben, slaven)
2. OKLENI SE REALNOSTI
  • najdi lasten smisel življenja, ne bodi odvisen od tega, da ti N z majhnimi in občasnimi pozornostmi daje smisel ali da ti le druženje z njim daje občutek pomembnosti
  • priznaj si, da N ne boš mogel spremeniti
  • ugotovi, ali si ali nisi pripravljen sprejeti narcisitove hibe
  • spoznaj, da N postopoma svoje ravnanje prenaša na tebe: svoje ledeno, kruto ravnanje, svoje krute sodbe o drugih
3. POSTAVIT MEJE
  • povej narcisistu  za svoje meje na miren, stvaren, nesamoobtožujoč način
  • za to izberi čas in prostor v katerih se boš počutil dovolj udobno in dovolj samozavestno
  • če je treba, prej vadi s prijateljem (terapevtom)način kako boš to narcisistu povedal
4. NEGUJ ODNOSE VZAJEMNOSTI
  • izogibaj se intimnim odnosom z narcisisti
  • če moraš že biti v stikih z narcisistom, jih omeji do stopnje, ki ti ne bodo škodili
  • razvijaj odnose pri katerih je vrednota VZAJEMNO DAJANJE in VZAJEMNO PREJEMANJE, ne pa stalno poniževanje in očrnjevanje
  • če si v dobrem odnosu, v odnosu vzajemnosti se ne zatekaj v tržno eknomijo: “ti meni to, jaz tebi to”; obdarovanca in dolžnika. V resnično dobrem odnosu fair play deluje spontano, ker si obe osebi to želita, obe hočeta tako dajati kot prejemati.
  • .
  • .
Hitra DETEKCIJA N osebe:
  • vprašaj ga: kakšne so njegove slabosti, kaj mu povzroča trpljenje ( teh delov osebnosti nima vključenih v svojo osebnostno strukturo). O svojih šibkostih ne more govoriti, ker se mu svet poruši
  • vprašaj ga: zakaj se ves čas v odnosu dviguje nad druge osebo, nad tabo
  • vprašaj ga:  Zakaj bi šel k terapevtu ( narcisist niti pod razno ne gre)
  • ali zmore odnos JAZ OK – TI OK? Ker očitno hoče biti vedno nad teboj
  • čarobno ( na površini) šarmantni, na začetku govorijo tisto kar obupno želiš slišati
  • odnos je nenormalna drama, velik, gromozanski napor
.

.

Patricia je začela predavanje z zgodbo iz ordinacije, ki ji jo je zaupala pacinetka v odnosu z patološki narcisistom. To sem opisal tukaj kot zgodbo umorjene Reeve Stelkamp, ki jo je kruto ubil slavni atlet Oscar Pistorius, zelo verjetno patološki narcisist in psihopat, sociopat.

.

.

LITERATURA

  • Carter, Steven and Sokol, Julia (2005) Help! I am in Love with a Narcissist, NY: M. Evans
  • Dimaggio, Giancarlo (2012) Narcissistic Pesonality DISORDER: rethinkig What We Know, In Psyhiatric Times, July18
  • Donaldson-Pressman, Stephanie and Pressman, Robert M. (1994) The Narcissistic Family, Diagnosis and Treatment, San Francisco, Jossey-Bass Publishers
  • Hotchkiss, Sandy LCSW ( 2003): Why is it always about you? The Seven Deadly Sins of Narcissism. NY, Free Press
  • Johnson, Stephen M ( 1994). Character Styles. NY: W.W. Norton& Company
  • Lerner, Rokelle ( 2009). The Objet of My Affection Is in My Reflection. Deerfield Beach, FL: Health Communication, Inc. – Kindle Edition
  • Masterson, James F, M.D. (2000): The Personality Disorders. Phoenix, AZ: Zeig, Tucker &Comp. Inc.
  • Masterson, James F, M.D. (2000): The Search of Real Self. NY. The Free Press.
  • Millon, Theodore and Grossman, Seth; Millon Carrie, Meagher, Sarah;  Ramnath Rowena (2004). Personality Disorders in Modern Life. Second Edition. Hoboken, NJ: John Wiley& Sons, Inc
  • Nehmad, A., 1997. CAT and Narcissism: The Misssing Chapter. Refolmulation, ACAT Newws Winter, p.x.
  • Nick Pontikis, Mythman Website. Mayt of Narcissus and Echo: www.mythlovestories.com/echo.html
  • Oldham, John; Morris, Lois B. (2012-11-7) The New Personality Self – Portrait: Why You Think, Work, Love and Act the Way You Do ( Kindle Location 1693), Random House Publishing Group. Kindle Edition
  • Schore, Allan N. (1994): Affect Regulation and the Origin of the Self. Hillsdale, NJ: Lawrence Erlbaum Associates, Publishers.
  • Schwartz – Salant, Nathan ( 1982). Narcissism and Character Transformation. Toronto, Canada, Inner City Books
  • Solomon Marion F., Ph.D. (1989). Narcisssism nad Intimacy, Love and Marriage in Age of Confusion. NY: W.W. Norton &Co, Inc.
  • Torres , Christian.(2002). Early Maladaptive Shemas and Cognitive Distortions in Psychopaty and Narcissism. Unpublished Thesis submitted for degree of Doctorof Psychology (Clinical) of the Australian National University http://hdl.handle.net/1885/49255
  • Vaknin, Sam: A diagnosed patological malignant narcissist ( possibly also psyhopathic tendencies) who teaches about narcissism and relationships with narcissists
SLOVENSKI viri .

.

pri zapisu sem si zelo pomagal s 4 listi prevoda ( 2 lista virov), ki jih je pripravila dr. Lilijana Žnidaršič – Golec ( Socialna Akademija je vsakemu obiskovalcu dala ta izvod), stvari pa sem tudi interpretiral po spominu iz predavnja dr. Patricie Walsh in še iz daljnih predavanj dr. Milivojevića.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Dialog, Družba, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Partnerski odnos, mož & žena, SJ, Slovenija, TA, Vzgoja, dr. Zoran Milivojević, inženirji družbe, modne družbene smernice, mediji, novinarji, motnje in bolezni, motnje osebnosti PSIHOPATI, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, politika, psihologija; duševnost, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, služba, sposoben odgovorno in stanovitno DELATI in LJUBITI, učenje, video, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zdravje, zlorabljen otrok | 1 komentar »

Stres in emocije

Objavil pavel dne 22.03.2014

Milivojević v člankih za Politiko piše krajše razlage.

Stres pomeni zategnjenost, napetost. Povzroči ga notranji ali zunanji stresni dejavnik, ogroženost. Bolj kot sam dejavnik je pomemben odnos osebe do tega dejavnika, kar privede do tega, da imamo osebe različne odzive na enak stresni dejavnik.

Tako kot so neprijetna čustva normalna za naš vsak dan in nam koristijo, tako je tudi stres normalna sestavina dneva in nam v veliki meri lahko koristi. Seveda pa obstaja tudi negativni stres, ki nas uničuje. Ki poslabša življenjsko situacijo, ki nas ogroža, ki je neprimeren, neadekvaten.

vir Milivojević v Politiki

  • Share/Bookmark

Objavljeno v TA, Vzgoja, dr. Zoran Milivojević, motnje in bolezni, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, sposoben odgovorno in stanovitno DELATI in LJUBITI, vzgoja samega sebe, čustva | Brez komentarjev »

Zaskrbljenost je čustvo strahu pred prihodnostjo

Objavil pavel dne 4.03.2014

Tule je 4 minutni video, kjer dr. Zoran Milivojević PT TA govori o zelo aktualnem čustvu ZASKRBLJENOSTI. To je tipično čustvo iz družine STRAHOV, ki ga živali nimajo, ker si ne morejo zamišljati, vizionaliziranju prihodnosti.

.

YouTube slika preogleda

.

V tem videu tudi pojasni, da pozitivnih in negativnih čustev ni, čeprav jih mainstream psihologov in humanistov uporablja. Vsa čustva so OK, ker so spontane reakcije na vrednote iz sveta in moje notranjosti. Mi nekaj sporočijo.

Druga pa je kaj jaz s čustvom storim, kakšne odločitve sprejemem. Lahko sprejemam take odločitve, ki sovraštvo, prezir ( neprijetni čustvi), strah samo vzdržujejo ali še okrepijo. Lahko sprejemam moralno dobre ali slabe odločitve.

Milivojević je napisal knjigo svetovnega formata, kjer je znanstveno obdelal vso paleto čustev. Knjiga se imenuje EMOCIJE oz. slovensko ČUSTVA. Močno priporočam v branje. Glede na čustva vidimo, kje so pri človeku nevroze, duševne motnje in duševne bolezni. Iz čustev tudi prepoznamo motnje osebnosti. Čustva so vir MOTIVACIJE ( E-MotioN).

Psihološko zdrav človek je po dr. Ericu Bernu ( utemeljitelju TA) človek, ki je stabilno in dolgotrajno zmožen delati (ustvarjati) in ljubiti neko osebo.

YouTube slika preogleda
  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Knjiga, Najini otroci, Partnerski odnos, mož & žena, Slovenija, TA, Vzgoja, citati, dobro vzgojen otrok, dr. Zoran Milivojević, inženirji družbe, modne družbene smernice, motnje in bolezni, motnje osebnosti PSIHOPATI, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, služba, učenje, video, vzgoja samega sebe, zdravje, čustva, šolstvo | Brez komentarjev »

Norija s pojmom zaljubljenosti

Objavil pavel dne 16.02.2014

na 5. strani Danasa

http://www.danas.rs/upload/documents/Dodaci/2014/Sveti%20trifun%20i%20valentin%202014.pdf

Sv. Valentin je zlorabljen praznik. Enačenje zaljubljenosti in ljubezni je norost ovc ali pa za nekaj psihopatov PREFINJENA ZLORABA ljubezni. Danes se pogosto sliši stavek ” LJUBEZEN JE SLEPA!”. Ni res. Zaljubljenost je slepa. Ljubezen je pametna, je božje dejanje.

Dostikrat se sliši rek: “Zaljubljenost je začetek prave ljubezni!” Ni res. Zaljubljenost je stranpot ljubezni. Zaljubljenost je povezana s praznoverjem in projekcijo. Je duševna in duhovna zabloda.

“Zaljubljenost se ti zgodi!” Za  dejanje = => ljubiti pa se moram ODLOČITI v svobodi, miru, nenavezanosti ( kar je zelo težko, ker je tu močna erotična privlačnost tista sila, ki oslepi, da ne vidim pomembnejših vrednot in človeka v resnici). Da me nekaj začara – že tu se kaže na praznoverje, poganstvo, nesvobodo. Ravno zato taki ljudje pričakujejo odrešenje, srečo, lagodje, užitek, ko jih bo doletela ( pasivnost je značilna) zaljubljenost. Takrat se jim bo življenje čudežno uredilo. Tisti človek jih bo odrešil vseh težav. Vse bo postalo  easy in lepo. Zato praznoverno svetujejo, da “si za ljubezen ne smeš preveč prizadevati, ker pride sama!” Oz. “da o ljubezni ni dobro preveč razmišljati, ker se ti potem ne zgodi!” Koliko praznoverja, poganstva je dandanes, ko je krščanstvo v zatonu in je mainstream gnosticizem.

Srce ( vrednote), pamet in erotiko je potrebno spojiti na moder način. Danes psihoterapevti jemljejo potrebo po nenhnem zaljubljanju kot nekemično odvisnost. Odvisniki od zaljubljenosti pa napsrotno pravijo ” da KEMIJA MORA BITI”, spet pasivnost, nekaj se mi mora zgoditi, dobiti moram šus neke kemije, ki me zadane.

Če pogledamo himno Slovencev na vseh ekskurzijah, sindikalnih izletih – kaj se prepeva: Dan ljubezni, ne Zdravljica. Prepevajo se še kakšne YUGO balkanske rock cmerijade na temelju patosa balkanske zaljubljenosti, ki je samo holivudska histerija blaznega in nepotrebnega trpljenja na potenco.

“Pusti tisoč dni in tisoč noči,

ki jih več ni,

saj sploh ne veš, da so kdaj bili. ( kr neki, avtor hoče, da opustiš vse dejavnosti in se prepustiš)

Vzemi le en dan ljubezni ( avtor vzame ljubezen kot samostalnik, kot Boga, kot Čarovnika)

Dan, ki da ti vse in vse ti vzame ( kakšna absolutistična in čarovniška patetika)

tega nikdar ne izveš .

In potem sledi pasje tuljenje obupanih pretepenih psov v luno:

” Kdaaaaaj priiiiišeeeel, bo zate speeeeeet ta dan”

in ceneno pozivanje k upanju, k praznoverju

” naj te upanje nikdar ne zapusti “

” le zaspi, ko jutro te zbudi ” in spet se bo začaral nov ljubezni dan, le če se boš popolnoma odpovedal vsem vrednotam in vsej dejavnostim …

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Amerika, Družba, MKT, TA, ZDA, Zabava, dr. Zoran Milivojević, gospodarstvo oz. ekonomija, inženirji družbe, modne družbene smernice, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, slabo vzgojen otrok, sposoben odgovorno in stanovitno DELATI in LJUBITI, vraževerje ali praznoverje, zdravje, čustva | Brez komentarjev »

Sv. Valentin in popačenje ljubezni in erotike z “zaljubljenostjo”

Objavil pavel dne 10.02.2014

Ne more vsak osel voditi intervjuja. Ker ne zna pametno vprašati, nima za sabo kilometrov izkušenj, si ne postavlja vprašanj, razmišljanje mu je tuje, ker je NAPOR. Ali pa dela neumne povzetke ali pa izhaja iz predsodkov družbe, ki je butasta in potem vsakega messengerja pobijejo.

Zoran Milivojević, PT TA o zaljubljenosti in ljubezni na SIOLU:

ki bi ga moral vsak samski prebrati ali pa tisti, ki so nesrečni v vezah, ločenci. Skratka vsi, ki smo napsihirani na besedo mainstreama in Holly Wooda, ki nam pere možgane z napačnimi pojmovanji besed kot so LJUBEZEN, zaljubljenost, romantika,…

Danes ljubezen častimo kot božanstvo, vraževerno. O njej nočemo razmišljati, dovoljeno je le brezmejno sanjarjenje.

Tudi Cerkev je bila tu sokriva za izkrivljanje ljubezni. Še vedno ima večino katolikov popačene ideje o ljubezni. Tudi na marsikateri zakonski skupini.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Cerkev, skupnost, občestvo, Dialog, Družba, Družina, Humor, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Partnerski odnos, mož & žena, Praktični del življenja, Religija, Slovenija, Socialistična Federativna Republika EU, TA, Verovanje, odnos z Bogom, duhovnost, Vzgoja, ZDA, Zakonska skupina DiŽ, Zgodovina, dr. Zoran Milivojević, inženirji družbe, modne družbene smernice, iskanje partnerja, mediji, novinarji, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, politika, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, učenje, vraževerje ali praznoverje, vzgoja samega sebe, čustva | Brez komentarjev »

Predavanje “Permisivna vzgoja” dr. Zorana Milivojevića za katoliške pedagoge

Objavil pavel dne 11.01.2014

Enourno predavanje za Društvo slovenskih katoliških pedagogov sem našel na strani 24kul.si:

http://24kul.si/video-dr-zoran-milivojevic-o-permisivni-vzgoji

YouTube slika preogleda

Video je izdelala Socialna akademija, ki deluje oz. IZOBRAŽUJE pri sv. Jožefu, jezuitih.

KAR JE PRIJETNO NI NUJNO KORISTNO ali DOBRO. to ve starš, ne ve pa razvajen oz. permisivno “vzgajan” otrok.

KAKO otroku privzgojiti , da dela neprijetne stvari, ki so KORISTNE in DOBRE za otroka.

Vzgoja je stalno gojenje. Če kot vrtnar zanemarim vrt za en teden, ga brutalno preraste plevel. Če zanemarjam otroka ali mu popuščam pri ugodju, bo otrok razvajen ali zanemarjen.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Cerkev, skupnost, občestvo, Družba, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Knjiga, Najini otroci, Partnerski odnos, mož & žena, Praktični del življenja, RKC, Slovenija, TA, Verovanje, odnos z Bogom, duhovnost, Vzgoja, Zabava, Zakonska skupina DiŽ, dobro vzgojen otrok, dr. Zoran Milivojević, duhovna misel, iskanje partnerja, komunikacije, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, pretirano prilagojen otrok, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zdravje, zlorabljen otrok, čustva | Brez komentarjev »

Priznavanje napak

Objavil pavel dne 3.05.2012

http://delo.si/zgodbe/nedeljskobranje/zoran-milivojevic-napaka-je-ne-priznati-napake.html

  • Share/Bookmark

Objavljeno v TA, dr. Zoran Milivojević, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, čustva | Brez komentarjev »

10 NEPRAVILNIH trditev zagovornikov Družinskega zakonika

Objavil pavel dne 16.07.2011

created the doc: "10 POGREŠNIH TEZA PROMOTERA DEČJEG PRAVA U POKUŠAJU DA ZAKONOM ZABRANE RODITELJIMA I NAJBLAŽE TELESNO KAŽNJAVANJE VLASTITO DETE"

Zoran Milivojevic Popunjen Profil created the doc: “10 POGREŠNIH TEZA PROMOTERA DEČJEG PRAVA U POKUŠAJU DA ZAKONOM ZABRANE RODITELJIMA I NAJBLAŽE TELESNO KAŽNJAVANJE VLASTITO DETE”

10 POGREŠNIH TEZA KOJE KORISTE ZASTUPNICI PEDOCENTIRČNOG POGLEDA NA DEČJA PRAVA U POKUŠAJU DA RODITELJIMA ZABRANE SVAKI, PA I NAJBLAŽI OBLIK TELESNOG KAŽNJAVANJA VLASTITE DECE

Zoran Milivojević

www.milivojevic.com

Pogrešne pretpostavke koje zastupaju osobe koje se zalažu da se roditeljima zabrani da telesno kažnjavaju vlastitu decu

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ Telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet. (

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Teza 7. Jednakost roditelja i dece.

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko u Porodični zakon ne unesemo eksplicitnu zabranu roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Ova teza je centralna teza onih koji se zalažu za zabranu telesnog kažnjavanja, uprkos tome što za nju jednostavno ne postoje nikakvi dokazi koji bi mogli da je potkrepe. Postoji jasna i veoma velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja deteta.

Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno. Stalno ili veoma često telesno kažnjavanje deteta, bez drugih vaspitnih postupaka jeste zlostavljanje deteta.

Kada je u pitanju malo dete, onda pod telesnom kaznom podrazumevamo jedan, dva ili tri udarca po guzi koji kod deteta izazivaju bol, ali ne i povredu. Telesno kažnjavanje ne sme da se vrši nekim predmetom, a po pravilu ne oštećuje tkivo. Ne smeju se telesno ni na drugi način kažnjavati deca mlađa od godinu dana, a telesno kažnjavanje se može tolerisati dok dete ne napuni dvanaest godina. To je sasvim različito od fizičkog zlostavljanja koje uključuje premlaćivanje i nanošene telesnih povreda.

Iako novija istraživanja dečje otpornosti (rezilijentonsti) pokazuju da su deca otpornija na traumu zlostavljanja nego što se ranije mislilo[1], ipak se može smatrati tačnim zaključak da zlostavljanje dece povećava verovatnoću da će dete razviti neka vrsta dugoročne negativne posledice.

Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta. Naprotiv, neka novija istraživanja pokazuju da deca koja su dobijala „po guzi“ do šeste godine uspešnija u školi i ambicioznija od dece koja nisu kažnjavana na ovaj način, a da između njih nema razlike u mentalnom zdravlju.[2]

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ Telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece. Oma često nisu u stanju da iskontrolišu frustraciju svojih želja i onda se nasilno ponašaju prema drugima da bi ih naterali da im ispune volju. Pri tome ova nikada telesno kažnjavana deca mogu biti svirepa, sa izraženom ravnodušnošću, bez saosećanja sa drugima, sve do stepena psihopatije. Takođe zapažamo i pojavu da ovakva deca kada odrastu mogu zlostavljati i biti fizički nasilna prema roditeljima koji ih nikada ranije nisu kažnjavali.

Mala deca su po prirodi stvari nesocijalizovana jer su u procesu socijalizacije, tako da kada im neko drugi osujećuje neku želju (frustracija) postaju prema njemu agresivna i nasilna, na primer prema drugoj deci ili roditeljima. Ukoliko roditelji ne reaguju adekvatno, pokaže malom detetu da je jači od njega, ova deca mogu izrasti u nasilnike. Novija istraživanja u drugim zemljama pokazuju da raste procenat „malih nasilnika“ među decom, odnosno one dece koja zbog frustracije neke želje postaju nasilni i prema roditeljima i prema vaspitačima ili učiteljima. Statistike britanske vlade pokazuju da svakog dana oko 15oro dece stare između 4 i 6 godina biva privremeno udaljeno iz vrtića zbog napada na vaspitače i učitelje koji pokušavaju da ih kontrolišu. Britanske statistike pokazuju da skoro 11% dece mlađe od 10 godina zlostavlja svoje roditelje, uglavnom majke.  Istraživač ovog problema Aric Sigman je izjavio: „Starost pri kojoj deca postaju prezrivi i nasilni do svojih roditelja i učitelja se smanjuje. Primećujemo da kod nekih to počinje još u vrtiću”. Istraživanja su pokazala i da je stepen nasilnosti ove dece u najvećoj korelaciji sa popustljivim vaspitanjem iste te dece (permisivno vaspitanje). Iz takvih podataka možemo izvući izaključak da „Nenasilje rađa nasilje”.

Prema tome postoje različiti motivi za nasilno ponašanje dece, tako da se mora odbaciti samoobjašnjavajuća predrasuda “Nasilje rađa nasilje”. Istraživanja sprovedena nad kasnijom sudbinom dece koja su bila zlostavljanja, ne dokazuju da će oni izrasti u nasilnike, kako se to obično smatra. Naprotiv, istraživanja koja su obuhvatila širu populaciju su pokazala da preko sedamdeset posto zlostavljane dece kada odraste ne zlostavlja svoju decu.[3] Dakle, velika većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa.

Stereotip „Nasilje rađa nasilje“ je nastao na osnovu kliničkih zapažanja da su roditelji koji su zlostavljali svoju decu često prijavljivali da su i sami u detinjstvu bili zlostavljani. Pretpostavljen je mehanizam odbrane identifikacija sa agresorom. Ali kliničko iskustvo ne može služiti za zaključivanje o populaciji jer je onaj (veći)deo populacije zlostavljanih koji kasnije nisu zlostavljali svoju decu jednostavno nevidljiv kliničarima.

U praksi ova teza postaje opasna jer se olako tumači da svako dete koje se agresivno ponaša rezultat toga što je žrtva roditeljske agresivnosti. Uverenje da je dete nasilno zato što je verovatno žrtva nasilja veoma je socijalno opasno upravo zbog povećanja neopravdanog sumnjičenja roditelja i njihovog žigosanja (stigmatizacije) kao nasilnika. Posebno je socijalno štetna etiketa „sumnje na telesno zlostavljanje“ jer uprkos nedostatku dokaza, sumnja ostaje godinama i izaziva podozrenje socijalnih službi.

Deca koja su agresivna su češće telesno kažnjavana u poređenju sa drugom decom. Međutim, pedocentristi izvrću uzročno-posledičnu vezu i zagovaraju obrnutu tezu da su deca agresivna zato što su telesno kažnjavana.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Ono što roditelj čini detetu je posledica roditeljevog odnosa prema detetu, uključujući pokazivanje ljubavi, nagrađivanje, kažnjavanje, pa i telesno kažnjavanje. Ako je ovaj odnos poremećen, ako je roditelj ambivalentan prema detetu, ako prema detetu ima prikriven ili otvoren odnos prezira ili mržnje, tada se pojavljuju zanemarivanje i zlostavljanje deteta u svim svojim psihološkim i fizičkim oblicima. Ali ako roditelj voli svoje dete – kao što to čini ogromna većina roditelja – i tu ljubav detetu pokazuje, tada nema opasnosti da će bilo koja kazna „prerasti“ ili „eskalirati“ u zlostavljanje. Kazna je racionalni postupak ili izraz roditeljevog osećanja ljutnje (koje je potpuno različito od osećanja prezira i mržnje jer nije usmereno ka osobi deteta, već ka njegovom ponašanju), moćan zahtev da se dete podredi roditeljevom zahtevu.

Ova teza o gubitku kontrole i eskalaciji nasilja nikako nije dokazana empirijskim podatcima, a nije ni konzistentna sa teorijom. Ona se „dokazuje“ izjavama u kojima se tvrdi da „tamo negde postoje neki roditelji“ koji gube kontrolu.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.

Za razliku od fizičkog zlostavljanja, telesno kažnjavanje ne povređuje dete i ne ugrožava njegov telesni integritet. Roditelji kažnjavaju dete kako ono ne bi ponavljalo opasno ili agresivno ponašanje u budućnosti, dakle za detetovo dobro. Pretpostavka je da su roditelji odrasli ljudi sa odgovarajućim informacijama i sposobnošću zaključivanja koje nisu dostupni detetu, tako da oni znaju bolje od deteta znaju šta je za njega dobro.

Ako primenimo istu logiku kojom dokazuje da je telesna kazna nešto što ugrožava detetovo pravo na dostojastvno i na telesni integritet, sa još jačim argumentima to možemo reći za situaciju u kojoj se detetu koje se tome protivi daje inekcije nekog leka ili se vrši neka druga invanzivna medicinska intervencija. U oba slučaja se sprovodi nasilje nad detetovim telom protiv volje deteta, a za detetovo dobro.

Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine UN iz 1989. godine, koja je ratifikovana u našoj zemlji 1990. godine, odnosno 2001. Godine nigde ne zabranjuje roditeljima da telesno kažnjavaju decu. Da je tako nešto napisano u samoj Konvenciji, najverovatnije da ona ne bi ni bila usvojena.

U Članu 19, stav 1. Konvencije se jasno navodi: „Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu.” Dakle reč je o zlostavljanju i nasilju (engleski: violence), a ne o kažnjavanju (engleski: punishment).

Konvencijom je ustanovljen Komitet za prava deteta UN, kojeg čine deset članova izabranih na pet godina. Izuzetno je važno shvatiti da ovaj komitet jeste nadležan samo da prati sprovođenje konvencije, ali da Komitet za prava deteta UN uprkos veoma autoritativnog imena nema ovlašćenje da interpretira samu konvenciju i njene članove.

Uprkos tome Komitet je izrazio svoj stav da „telesno kažnjavanje grubo kršenje osnovnih prava deteta, ugrožavanje njegovog integriteta i dostojanstva” (Opšti komentar br. 8) te je u maju 2008. godine nakon razmatranja „Inicijalnog izveštaja o ostvarivanju Konvencije o pravima deteta u Srbiji” preporučio da se „hitno i izričito zakonom zabrani telesno kažnjavanje u okviru porodice”.

U pitanju je dakle neobavezujuća preporuka Komiteta, a ne obaveza koja sledi automatski iz Konvencije o pravima deteta.

Još više od toga, ovakva interpretacija Člana 19 Konvencije o pravima deteta, od strane deset članova Komiteta za prava deteta UN de fakto narušava prava roditelja i staratelja koji su definisani Članom 5. te iste Konvencije: „Strane ugovornice će poštovati odgovornosti, prava i dužnosti roditelja ili, gde je takav slučaj, članova šire porodice ili zajednice, kako je predviđeno lokalnim običajima, zakonskih staratelja ili drugih osoba zakonski odgovornih za dete, da bi se omogućilo, na način koji je u skladu sa razvojnim mogućnostima deteta, odgovarajuće usmeravanje i savetovanje u ostvarivanju prava priznatih ovom Konvencijom.”

Oni koji zagovaraju da se roditeljima zakonom zabrani telesno kažnjavanje dece često zamagljuju celu stvar krijući se iza autoriteta Ujedinjenih Nacija, stvarajući privid da su sve zemlje prihvatile takvo zakonsko rešenje, da je takvo zakonsko rešenje obaveza, i da se mora prihvatiti. Istina je da je samo 29 od 198 zemalja izričito zabranilo roditljima da telesno kažnjavaju svoju decu – 169 zemlje nije to učinilo niti namerava. Među zemljama koje nisu zabranile telesno kažnjavanje dece su neke veoma razvijene demokratske zemlje (SAD, Kanada, Australija, a u Evropi: V. Britanija, Francuska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, …).

Sledeći autoritet Komiteta za prava deteta i pravnu interpretaciju telesne kazne, Savet Evrope je 2004. godine (preporuka 1666) preporučio da se na telesno kažnjavanje gleda kao na kršenje dečjih osnovnih prava na ljudsko dostojanstvo i telesni integritet, zahtevajući da i deca imaju jednaku pravnu zaštitu kao i odrasli.

Kako su u pitanju preporuke, a ne obaveze, jasno je da naveći deo zemalja nije u svoje zakonodavstvo uvrstio sankcionisanje telesnog kažnjavanja dece. Zbog toga ni Srbija nema nikakvu međunarodnu obavezu da u Porodični zakon stavlja odredbu o zabranjivanju roditeljima da telesno kazne dete.

Pravno gledano, sve je jasno, ali problem je u tome što bi pravila, dakle zakoni trebalo da se donose na osnovu racionalnih argumenata, a ne na osnovu predrasuda i dobronamernih zabluda. Na žalost, očigledno je da „eksperti” ne raspolažu sa najnovijim uvidima u psihologiju vaspitanja i rezultatima istraživanja.

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Iako zagovornici zabrane telesnog kažnjavanja stvaraju utisak da je većina zemalja u svetu zabranila roditljima da kažnjavaju decu, istina je da je to učinilo samo 29 zemalja naspram 169 zemalja koje su to odbile da učine.

Ni u jednoj saveznoj državi Sjedinjenih Američkih Država nije zabranjeno roditeljima da telesno kažnjavaju decu, a u dvadeset država je dozvoljeno da se telesna kazna primenjuje u školama. Isto tako ni u jednoj Afričkoj, kao ni u većini Azijskih zemalja nije roditeljima zabranjeno da telesno kažnjavaju decu. U Australiji je u svim saveznim državama i teritorijama dozvoljeno razumno telesno kažnjavanje dece koje se jasno razlikuje od zlostavljanja dece koje se strogo kažnjava.

U Kanadi je takav zakon bio donet, ali ga je Ustavni sud Kanade poništio i dozvolio roditeljima da telesno kažnjavaju svoju decu između 2 i 12 godine. Roditelji smeju da telesno kažnjavaju decu udarajući otvorenom šakom (upotreba kaiša, pruta i drugih „pomagala“ je zabranjena).

Iako je dvadeset evropskih zemalja sledilo primer Švedske iz 1978. godine, to nisu učinile velike zemlje poput Velike Britanije u kojoj je i dalje roditeljima dozvoljeno da telesno kažnjavaju decu, pod uslovom da to ne dovodi do povrede tkiva. U Škotskoj je to takođe dozvoljeno, pod uslovom da roditelji pri tome ne koriste različita „pomagala“.

Države Evropske Unije u kojima roditeljima nije zabranjeno da telesno kažnjavaju decu su Velika Britanija, Francuska, Irska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, Estonija i Litvanija. Takođe ni u Švajcarskoj nije zabranjeno telesno kažnjavanje dece. U Francuskoj i Češkoj nije posebno zabranjeno ni telesno kažnjavanje dece u školama.

Pravne borbe oko telesnog kažnjavanja kod kuće se nastavljaju čak i u skandinavskim zemljama. U Norveškoj koja je 1987 zabranila roditeljima telesno kažnjavanje dece, 2005 godine je Vrhovni sud presudio da je roditeljima dozvoljeno da neposredno nakon nekog prekšaja pažljivo udare dete otvorenim dlanom. Ali 2010 godine je pod pritiskom pedocentričnog lobija ova odluka povučena, tako da je danas svaki udarac, pa i onaj najblaži protivzakonit. Na Novom Zelandu je uprkos tome što je više od 10% populacije Novog Zelanda zahtevalo referendum koji je i održan i na kome je odbačena inicijativa da se deca telesno kažnjavaju, premijer ignorisao rezultate ovog inače neobavezujućeg referenduma. Tamo pravna bitka još uvek traje.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Pretpostavka na koju se oslanjaju svi koji su protiv telesnog kažnjavanja dece je da je svako dete uvek moguće obuzdati i kontrolisati na neki nenasilan način. Zagovornici ovog pristupa imaju stav da je svakom malom detetu moguće sve objasniti, a da su objašnjenja dovoljna da dovedu do promene ponašanja. Insistira se na tome da decu treba vaspitavati pohvalom i dobrim primerom i da sa decom treba uspostaviti partnerski odnos.

Iako su sve ovo važne stvari u vaspitanju dece, ova teza jednostavno nije tačna. Tačno je da je neku decu moguće vaspitati bez primene telesne kazne. Ali ono što je jedino efikasno kod neke dece, u nekim situacijama, jeste telesna kazna. Kada se, na primer,  četvorogodišnje dete naginje preko terase na trećem spratu, objašnjenje verovatno neće dovoljno zagarantovati da ono to ponašanje neće ponoviti. I zbog toga telesna kazna ne sme biti zabranjena svim roditeljima. Ona mora biti deo legitimnog i legalnog vaspitnog repertoara roditelja, sredstvo koje se koristi u krajnoj nuždi i u posebnim situacijama.

U slepom uverenju da je svaka frustracija deteta jeste i trauma, zagovornici ideologije srećnog deteta i popustljivog vaspitanja su došli do zaključka da je svaki pokušaj disciplinovanja deteta isto što i traumatizovanje deteta. Malo dete jednostavno ne razlikuje sebe od svojih želja, tako da kada roditelj odbije da ispunu detetovu želju ono to razume kao da ga roditelj ne voli. Ono tada doživljava „traumu“ jer veruje da ga roditelj odbacuje. Umesto da eksperti pomognu roditeljima da deci poprave način razmišljanja i kako bi deca umesto da razmišljaju „Ne dozvoljava mi = ne voli me“, počela da razmišljaju „Ne dozvoljava mi zato što me voli“, oni potkrepljuju dečju logiku i nameću je drugim odraslima. Slično je i sa ostalim vaspitnim pseudotraumama, odnosno situacijama u kojima roditelj nameće detetu šta treba da radi . Malo dete razmišlja da ga roditelj koji ga tera da radi nešto neprijatno u stvari ne voli. A bez ovog teranja i prisiljavanja dete ne može razviti higijenske i radne navike. Slično je i sa kažnjavanjem (ne samo telesnim) jer upravo emocija koja se zove strah od kazne energetski pomaže detetu da se suprotstavi svojoj želji koju inače ne može da kontroliše. Kontrolišući dete, roditelj mu pomaže da razvije psihičke strukture potrebne za samokontrolu. Upravo zbog stava da disciplinovanje (frustracija neprihvatljivih i opasnih želja + prisiljavanje na neprijatne ali korisne zadatke + kažnjavanje) je isto što i traumatizovanje, vaspitanje koje se preporučuje se svelo na pružanje ljubavi i beskonačno objašnjavanje. Umesto da je vaspitanje = ljubav + disciplina, danas imamo promociju jednačine vaspitanje = ljubav.

Teza 7. Treba uspostaviti jednakost roditelja i dece.

Posebna priča jeste i teza o „jednakosti“ roditelja i dece. Zagovornici ideje o zabrani telesnog kažnjavanja dece stalno provlače tezu da između roditelja i deteta treba da postoji „horiznotalan” odnos – oni su u istoj ravni, jednako pravni partneri – a ne da postoji „vertikalni”, hijerarhijski odnos. Time se negiraju sve činjenice od bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturnih, pa do drugih aspekata pravne struke.

Ali ono što je još opasnije, uvode anarhiju u porodicu. Ono što neki od članova radne grupe pravnika koja je osmislila predlog Porodičnog zakonika otvoreno govore jeste da žele da razvlaste roditelje oduzimanjem određenog roditeljskog prava i davanjem prava detetu. Oduzimajući roditeljima vlast nad vlastitim detetom, ovakav pristup bi osnažio detetov status pravnog subjekta i otežao socijalizaciju i vaspitanje. Kako roditelji koji tokom procesa socijalizacije moraju nekada da primene i silu, od toga bi morali da osustanu i da postaju još više nemoćni.

Iz ovog proizilazi zahtev da je ispravno vaspitanje zasnovano na „partnerskom modelu” ranopravnih strana u kome je potrebno stalno objašnjavati, uveravati i ponašati se prema detetu kao prema prijatelju. Imperativ ovog pristupa je: „ono što ne radite odraslima, nemojte raditi ni deci“. Kako je bilo kakvo nasilje između odraslih neprihvatljivo ponašanje, isti takav stav se mehanički prenosi i na odnos roditelja i deteta, tako da je telesno kažnjavanje, prema ovom gledanju, nepotrebno i opasno. Zaboravlja se da odrasli, za razliku od dece, moraju da se povinuju mnogim društvenim pravilima, i da u suprotnom bivaju predmet nasilja države, tako da bivaju kažnjeni, mnogo oštrije i surovije nego što bi ijedan roditelj kaznio dete.

Iz teze o jednakosti izvodi se teza da deca i roditelji moraju imati istu pravnu zaštitu, da deca ne trebaju biti diskriminisana u odnosu prema roditeljima, odnosno odraslima. Ova teza nekima može zvučati napredno, ali ona otpisuje sve one brojne razlike biološke, psihološke, socijalne, ekonomske, i druge, koje brojni zakoni uvažavaju. Kako je onda moguće ignorisati te razlike i tražiti ostvarenje jednakosti između prava dece i roditelja kao pravnih subjekata?

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Potpuno netačno: beskonačna objašnjenja su znak nemoći, a kazna je znak moći. Da bi dete pristalo da se podredi roditeljskim zahtevima, da bi moglo da bude vaspitano i socijalizovano, roditelji moraju da mu u nekim situacijama pokažu svoju moć. A moć možemo definisati kao roditeljev uticaj na dete da dete čini ono što od njega zahteva roditelj. Takvo pokazivanje moći u brojnim situacijama može uključivati pritisak, prisilu i telesnu kaznu.

Normalno je da će dete pružati otpor svim onim roditeljevim zahtevima koje doživljava kao neprijatne. Dete nije u stanju da upravlja sobom, njime upravljaju njegove želje, tako da ono pokušava da upravlja svojim roditeljima. I zbog toga ljubav koju roditelji treba da konstantno pokazuju detetu, nije dovolja: dete je potrebno disciplinovati. Da bi mogli da ga disciplinuju roditelji moraju da dovedu do toga da im se dete podredi. Podređivanje nije isto što i ponižavanje ili poniznost. Podređivanje je prihvatanje vertikalnog reda u ljudskoj zajednici tako da individua zauzima određenu ulogu u organizovanoj ljudskoj zajednici kakva je porodica. Za razliku od objašnajvanja i kritikovanja koje dete doživljava kao nemoćno, kažnjavanje je upravo postupak koji zahteva određenu prisilu kojom roditelji pokazuje svoju moć.

Zagovornici teze da je uvek moguće upravljati detetom koristeći nenasilne metode pogrešno govore o nemoći roditelja da pronađe alternativni način. Povremeno se pojavljuju situacije kada nekakav drugi način ili ne postoji ili nije dovoljno efikasan. I zato treba reći da kažnjavanje jeste dokaz roditeljske moći i jasna poruka detetu da mora da se podredi i da sluša roditlje koji o mnogim stvarima bolje znaju od njega. Ukoliko je detetu pokazana ljubav, ono neće zameriti roditelju na telesnoj kazni.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu poručuje da će ga boleti ukoliko ne posluša roditelja. Kada je dete telesno kažnjeno zato što radi nešto opasno ili je agresivno prema drugima, telesno kažnjavanje mu povlači granicu i definiše šta je neprihvatljivo ponašanje. Upravo je svaki oblik kazne, ne samo telesna kazna već i nenasilni oblici kažnjavanja, način da se detetu pokaže da mora da sluša jačeg od sebe. Ako argumenti nisu dovoljni, roditelj mora da pokaže detetu da je jači od njega. U tom smislu kažnjavanje jeste argument sile, ali to i treba tako da bude jer dete ne prihvata druge argumente.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko u Porodični zakon ne unesemo eksplicitnu zabranu roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

To nije tačno. Takav zahtev ne postoji. Pogotovo što u mnogim značajnim zemljama članicama EU takav zakon nije donet. Postoje određene pravne preporuke koje su neobavezujuće, a koje upravo zbog njihove kontradiktornosti i potencijalne socijalne štetnosti velika većina zemalja nije primenila niti namerava da ih primeni.

Autor: Zoran Milivojević

[1] Za podatak da se prema rezultatima istraživanja većina dece, uprkos psihodinamskim teorijama, oporavi od traume pogledati : Ann Masten (2001) „Ordinary Magic: Resilience Proccesses in Development“, American Psychologist, 56, str. 227–238.

[2] Marjorie Gunnoe s Calvin Collegea u Grand Rapidsu u Michiganu.

[3] Joan Kaufman, Edward Zigler (1987) „Do Abused Children Become Abusive Parents?“, American Journal od Orthopsychiatry, 57, str. 186–192. Istraživanje je pobilo popularnu pretpostavku da trauma doživljena u detinjstvu neminovno dovodi do psihopatologije u odraslom dobu.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Najini otroci, Slovenija, TA, Vzgoja, dobro vzgojen otrok, dr. Zoran Milivojević, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, pretirano prilagojen otrok, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zlorabljen otrok, čustva | 1 komentar »

Prava ljubezen je iluzija

Objavil pavel dne 21.07.2010

V Formulah ljubezni obračuna Zoran Milivojević s številnimi predsodki, iluzijami in utopijami, ki si jih ljudje naredimo o LJUBEZNI na podlagi družinskih ali kulturnih vzorcev. Večina teh je skrajno škodljivih.  Zaradi iluzij in utopij je na svetu ogromno nepotrebnega trpljenja, bolečine in duševnih motenj ter psihoz.

Ljubezen predstavljajo kot romantiko, kot zaljubljenost, kot ugodje, kot trpljenje, kot feeling itd. Kdo ima danes korist od Valentinovega, od zaljubljencev, ki najprej žarijo kot muhe enodnevnice in nato še mesece trpijo v podzemlju bolečine?

V osnovi pa je ljubezen konstruktiven odnos do drugega. Ki jo občasno lahko spremljajo čustva in občutki ugodja. Ni pa nujno.

Nekaj podobnega uči tudi krščanstvo o ljubezni. Čeprav zadnja stoletja večino kristjanov podlega profani razlagi ljubezni in erotike, ki je zreducirana na romantiko in zaljubljenost. Na ugodje, na infantilnost in je v nasprotju kar o ljubezni uči Kristus. Problem pojmovanja ljubezni pri katolikih vidim v tem, da ljubezen preveč idealizirajo.  Tako kot zaljubljenci idealizirajo zaljubljenost. Da jo preveč vežejo na občutke in čustva.

Mogoče so malenkost bolj prizemljeni krščanski zakonci in verniki, ki vsako leto na DV v tišini okušajo osebno ljubezen Boga.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Cerkev, skupnost, občestvo, Družba, Družina, Knjiga, Partnerski odnos, mož & žena, RKC, Slovenija, TA, Verovanje, odnos z Bogom, duhovnost, Zakonska skupina DiŽ, dr. Zoran Milivojević, inženirji družbe, modne družbene smernice, iskanje partnerja, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, vraževerje ali praznoverje, čustva | Brez komentarjev »