PAVEL: moj referenčni okvir, moje refleksije, moje življenje

Arhiv za 'psihološko svetovanje' Kategorija

Priznavanje napak

Objavil pavel dne 3.05.2012

http://delo.si/zgodbe/nedeljskobranje/zoran-milivojevic-napaka-je-ne-priznati-napake.html

  • Share/Bookmark

Objavljeno v TA, dr. Zoran Milivojević, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, čustva | Brez komentarjev »

Zakaj otrok pobegne od doma?

Objavil pavel dne 2.05.2012

V Dnevniku RTV Slovenija ob 19h, 7.aprila, psiholognja dr. Zdenka Zalokar Divjak odgovarja na to vprašanje:

  1. če izločimo redke zelo disfunkcionalne (patološke) družine, gre tu za otrokovo IZSILJEVANJE permisivnih ( popustljivih, spužvastih, šibkih, zasanjanih, neodgovornih, nezrelih=neodraslih, osebnostno netrdnih) staršev
  2. pomanjkanje bivanjske varnosti ( skrhani domači odnosi, razpadle, disfunkcionalne družine) – od tu izvirajo zanemarjeni otroci, čustveno zlorabljeni
  3. današnji PERMISIVNI ČAS ( moderna, mainstream permisivna “vzgoja”)  z  izrazitim pomanjkanje vzgojnih ZAHTEV ( npr. “naredi to”) s strani staršev  in šole ( starši so prezaščitniški, bojijo se otroka pripraviti na trdo, delavno življenje), zato so otroci bolj zdolgočaseni, zgubljeni v svetu, agresivni, razvajeni, čustveno nestabilni. Zaradi razvajenosti so otroci narcisoidni ( starši izkrivljajo realnost, ko otroke hvalijo), željni so hitrega uspeha, pojavljanja v medijih, niso sposobni prenseti trpljenja, porazov, imajo velik POHLEP PO UŽITKIH, veliko apatije, dolgčasa.
Otroci so danes večinsko vzgajani v PREZAŠČITENSKEM vidiku ( otroke zavijajo v vatko):
  • da ne bo revežu treba delati
  • da ne bo revčku treba kaj trpeti …
TV kratki ( a zelo jedrnat) intervju traja od 11:20 sekunde do 14:10 sekunde

VIR Dnevnik

http://tvslo.si/#ava2.135051918;;

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Najini otroci, Praktični del življenja, Slovenija, Socialistična Federativna Republika EU, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, dobro vzgojen otrok, dr. Zdenka Zalokar Divjak, inženirji družbe, modne družbene smernice, mediji, novinarji, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zdravje, zlorabljen otrok, čustva, šolstvo | 2 komentarjev »

10 NEPRAVILNIH trditev zagovornikov Družinskega zakonika

Objavil pavel dne 16.07.2011

created the doc: "10 POGREŠNIH TEZA PROMOTERA DEČJEG PRAVA U POKUŠAJU DA ZAKONOM ZABRANE RODITELJIMA I NAJBLAŽE TELESNO KAŽNJAVANJE VLASTITO DETE"

Zoran Milivojevic Popunjen Profil created the doc: “10 POGREŠNIH TEZA PROMOTERA DEČJEG PRAVA U POKUŠAJU DA ZAKONOM ZABRANE RODITELJIMA I NAJBLAŽE TELESNO KAŽNJAVANJE VLASTITO DETE”

10 POGREŠNIH TEZA KOJE KORISTE ZASTUPNICI PEDOCENTIRČNOG POGLEDA NA DEČJA PRAVA U POKUŠAJU DA RODITELJIMA ZABRANE SVAKI, PA I NAJBLAŽI OBLIK TELESNOG KAŽNJAVANJA VLASTITE DECE

Zoran Milivojević

www.milivojevic.com

Pogrešne pretpostavke koje zastupaju osobe koje se zalažu da se roditeljima zabrani da telesno kažnjavaju vlastitu decu

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ Telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet. (

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Teza 7. Jednakost roditelja i dece.

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko u Porodični zakon ne unesemo eksplicitnu zabranu roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Ova teza je centralna teza onih koji se zalažu za zabranu telesnog kažnjavanja, uprkos tome što za nju jednostavno ne postoje nikakvi dokazi koji bi mogli da je potkrepe. Postoji jasna i veoma velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja deteta.

Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno. Stalno ili veoma često telesno kažnjavanje deteta, bez drugih vaspitnih postupaka jeste zlostavljanje deteta.

Kada je u pitanju malo dete, onda pod telesnom kaznom podrazumevamo jedan, dva ili tri udarca po guzi koji kod deteta izazivaju bol, ali ne i povredu. Telesno kažnjavanje ne sme da se vrši nekim predmetom, a po pravilu ne oštećuje tkivo. Ne smeju se telesno ni na drugi način kažnjavati deca mlađa od godinu dana, a telesno kažnjavanje se može tolerisati dok dete ne napuni dvanaest godina. To je sasvim različito od fizičkog zlostavljanja koje uključuje premlaćivanje i nanošene telesnih povreda.

Iako novija istraživanja dečje otpornosti (rezilijentonsti) pokazuju da su deca otpornija na traumu zlostavljanja nego što se ranije mislilo[1], ipak se može smatrati tačnim zaključak da zlostavljanje dece povećava verovatnoću da će dete razviti neka vrsta dugoročne negativne posledice.

Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta. Naprotiv, neka novija istraživanja pokazuju da deca koja su dobijala „po guzi“ do šeste godine uspešnija u školi i ambicioznija od dece koja nisu kažnjavana na ovaj način, a da između njih nema razlike u mentalnom zdravlju.[2]

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ Telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece. Oma često nisu u stanju da iskontrolišu frustraciju svojih želja i onda se nasilno ponašaju prema drugima da bi ih naterali da im ispune volju. Pri tome ova nikada telesno kažnjavana deca mogu biti svirepa, sa izraženom ravnodušnošću, bez saosećanja sa drugima, sve do stepena psihopatije. Takođe zapažamo i pojavu da ovakva deca kada odrastu mogu zlostavljati i biti fizički nasilna prema roditeljima koji ih nikada ranije nisu kažnjavali.

Mala deca su po prirodi stvari nesocijalizovana jer su u procesu socijalizacije, tako da kada im neko drugi osujećuje neku želju (frustracija) postaju prema njemu agresivna i nasilna, na primer prema drugoj deci ili roditeljima. Ukoliko roditelji ne reaguju adekvatno, pokaže malom detetu da je jači od njega, ova deca mogu izrasti u nasilnike. Novija istraživanja u drugim zemljama pokazuju da raste procenat „malih nasilnika“ među decom, odnosno one dece koja zbog frustracije neke želje postaju nasilni i prema roditeljima i prema vaspitačima ili učiteljima. Statistike britanske vlade pokazuju da svakog dana oko 15oro dece stare između 4 i 6 godina biva privremeno udaljeno iz vrtića zbog napada na vaspitače i učitelje koji pokušavaju da ih kontrolišu. Britanske statistike pokazuju da skoro 11% dece mlađe od 10 godina zlostavlja svoje roditelje, uglavnom majke.  Istraživač ovog problema Aric Sigman je izjavio: „Starost pri kojoj deca postaju prezrivi i nasilni do svojih roditelja i učitelja se smanjuje. Primećujemo da kod nekih to počinje još u vrtiću”. Istraživanja su pokazala i da je stepen nasilnosti ove dece u najvećoj korelaciji sa popustljivim vaspitanjem iste te dece (permisivno vaspitanje). Iz takvih podataka možemo izvući izaključak da „Nenasilje rađa nasilje”.

Prema tome postoje različiti motivi za nasilno ponašanje dece, tako da se mora odbaciti samoobjašnjavajuća predrasuda “Nasilje rađa nasilje”. Istraživanja sprovedena nad kasnijom sudbinom dece koja su bila zlostavljanja, ne dokazuju da će oni izrasti u nasilnike, kako se to obično smatra. Naprotiv, istraživanja koja su obuhvatila širu populaciju su pokazala da preko sedamdeset posto zlostavljane dece kada odraste ne zlostavlja svoju decu.[3] Dakle, velika većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa.

Stereotip „Nasilje rađa nasilje“ je nastao na osnovu kliničkih zapažanja da su roditelji koji su zlostavljali svoju decu često prijavljivali da su i sami u detinjstvu bili zlostavljani. Pretpostavljen je mehanizam odbrane identifikacija sa agresorom. Ali kliničko iskustvo ne može služiti za zaključivanje o populaciji jer je onaj (veći)deo populacije zlostavljanih koji kasnije nisu zlostavljali svoju decu jednostavno nevidljiv kliničarima.

U praksi ova teza postaje opasna jer se olako tumači da svako dete koje se agresivno ponaša rezultat toga što je žrtva roditeljske agresivnosti. Uverenje da je dete nasilno zato što je verovatno žrtva nasilja veoma je socijalno opasno upravo zbog povećanja neopravdanog sumnjičenja roditelja i njihovog žigosanja (stigmatizacije) kao nasilnika. Posebno je socijalno štetna etiketa „sumnje na telesno zlostavljanje“ jer uprkos nedostatku dokaza, sumnja ostaje godinama i izaziva podozrenje socijalnih službi.

Deca koja su agresivna su češće telesno kažnjavana u poređenju sa drugom decom. Međutim, pedocentristi izvrću uzročno-posledičnu vezu i zagovaraju obrnutu tezu da su deca agresivna zato što su telesno kažnjavana.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Ono što roditelj čini detetu je posledica roditeljevog odnosa prema detetu, uključujući pokazivanje ljubavi, nagrađivanje, kažnjavanje, pa i telesno kažnjavanje. Ako je ovaj odnos poremećen, ako je roditelj ambivalentan prema detetu, ako prema detetu ima prikriven ili otvoren odnos prezira ili mržnje, tada se pojavljuju zanemarivanje i zlostavljanje deteta u svim svojim psihološkim i fizičkim oblicima. Ali ako roditelj voli svoje dete – kao što to čini ogromna većina roditelja – i tu ljubav detetu pokazuje, tada nema opasnosti da će bilo koja kazna „prerasti“ ili „eskalirati“ u zlostavljanje. Kazna je racionalni postupak ili izraz roditeljevog osećanja ljutnje (koje je potpuno različito od osećanja prezira i mržnje jer nije usmereno ka osobi deteta, već ka njegovom ponašanju), moćan zahtev da se dete podredi roditeljevom zahtevu.

Ova teza o gubitku kontrole i eskalaciji nasilja nikako nije dokazana empirijskim podatcima, a nije ni konzistentna sa teorijom. Ona se „dokazuje“ izjavama u kojima se tvrdi da „tamo negde postoje neki roditelji“ koji gube kontrolu.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.

Za razliku od fizičkog zlostavljanja, telesno kažnjavanje ne povređuje dete i ne ugrožava njegov telesni integritet. Roditelji kažnjavaju dete kako ono ne bi ponavljalo opasno ili agresivno ponašanje u budućnosti, dakle za detetovo dobro. Pretpostavka je da su roditelji odrasli ljudi sa odgovarajućim informacijama i sposobnošću zaključivanja koje nisu dostupni detetu, tako da oni znaju bolje od deteta znaju šta je za njega dobro.

Ako primenimo istu logiku kojom dokazuje da je telesna kazna nešto što ugrožava detetovo pravo na dostojastvno i na telesni integritet, sa još jačim argumentima to možemo reći za situaciju u kojoj se detetu koje se tome protivi daje inekcije nekog leka ili se vrši neka druga invanzivna medicinska intervencija. U oba slučaja se sprovodi nasilje nad detetovim telom protiv volje deteta, a za detetovo dobro.

Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine UN iz 1989. godine, koja je ratifikovana u našoj zemlji 1990. godine, odnosno 2001. Godine nigde ne zabranjuje roditeljima da telesno kažnjavaju decu. Da je tako nešto napisano u samoj Konvenciji, najverovatnije da ona ne bi ni bila usvojena.

U Članu 19, stav 1. Konvencije se jasno navodi: „Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu.” Dakle reč je o zlostavljanju i nasilju (engleski: violence), a ne o kažnjavanju (engleski: punishment).

Konvencijom je ustanovljen Komitet za prava deteta UN, kojeg čine deset članova izabranih na pet godina. Izuzetno je važno shvatiti da ovaj komitet jeste nadležan samo da prati sprovođenje konvencije, ali da Komitet za prava deteta UN uprkos veoma autoritativnog imena nema ovlašćenje da interpretira samu konvenciju i njene članove.

Uprkos tome Komitet je izrazio svoj stav da „telesno kažnjavanje grubo kršenje osnovnih prava deteta, ugrožavanje njegovog integriteta i dostojanstva” (Opšti komentar br. 8) te je u maju 2008. godine nakon razmatranja „Inicijalnog izveštaja o ostvarivanju Konvencije o pravima deteta u Srbiji” preporučio da se „hitno i izričito zakonom zabrani telesno kažnjavanje u okviru porodice”.

U pitanju je dakle neobavezujuća preporuka Komiteta, a ne obaveza koja sledi automatski iz Konvencije o pravima deteta.

Još više od toga, ovakva interpretacija Člana 19 Konvencije o pravima deteta, od strane deset članova Komiteta za prava deteta UN de fakto narušava prava roditelja i staratelja koji su definisani Članom 5. te iste Konvencije: „Strane ugovornice će poštovati odgovornosti, prava i dužnosti roditelja ili, gde je takav slučaj, članova šire porodice ili zajednice, kako je predviđeno lokalnim običajima, zakonskih staratelja ili drugih osoba zakonski odgovornih za dete, da bi se omogućilo, na način koji je u skladu sa razvojnim mogućnostima deteta, odgovarajuće usmeravanje i savetovanje u ostvarivanju prava priznatih ovom Konvencijom.”

Oni koji zagovaraju da se roditeljima zakonom zabrani telesno kažnjavanje dece često zamagljuju celu stvar krijući se iza autoriteta Ujedinjenih Nacija, stvarajući privid da su sve zemlje prihvatile takvo zakonsko rešenje, da je takvo zakonsko rešenje obaveza, i da se mora prihvatiti. Istina je da je samo 29 od 198 zemalja izričito zabranilo roditljima da telesno kažnjavaju svoju decu – 169 zemlje nije to učinilo niti namerava. Među zemljama koje nisu zabranile telesno kažnjavanje dece su neke veoma razvijene demokratske zemlje (SAD, Kanada, Australija, a u Evropi: V. Britanija, Francuska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, …).

Sledeći autoritet Komiteta za prava deteta i pravnu interpretaciju telesne kazne, Savet Evrope je 2004. godine (preporuka 1666) preporučio da se na telesno kažnjavanje gleda kao na kršenje dečjih osnovnih prava na ljudsko dostojanstvo i telesni integritet, zahtevajući da i deca imaju jednaku pravnu zaštitu kao i odrasli.

Kako su u pitanju preporuke, a ne obaveze, jasno je da naveći deo zemalja nije u svoje zakonodavstvo uvrstio sankcionisanje telesnog kažnjavanja dece. Zbog toga ni Srbija nema nikakvu međunarodnu obavezu da u Porodični zakon stavlja odredbu o zabranjivanju roditeljima da telesno kazne dete.

Pravno gledano, sve je jasno, ali problem je u tome što bi pravila, dakle zakoni trebalo da se donose na osnovu racionalnih argumenata, a ne na osnovu predrasuda i dobronamernih zabluda. Na žalost, očigledno je da „eksperti” ne raspolažu sa najnovijim uvidima u psihologiju vaspitanja i rezultatima istraživanja.

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Iako zagovornici zabrane telesnog kažnjavanja stvaraju utisak da je većina zemalja u svetu zabranila roditljima da kažnjavaju decu, istina je da je to učinilo samo 29 zemalja naspram 169 zemalja koje su to odbile da učine.

Ni u jednoj saveznoj državi Sjedinjenih Američkih Država nije zabranjeno roditeljima da telesno kažnjavaju decu, a u dvadeset država je dozvoljeno da se telesna kazna primenjuje u školama. Isto tako ni u jednoj Afričkoj, kao ni u većini Azijskih zemalja nije roditeljima zabranjeno da telesno kažnjavaju decu. U Australiji je u svim saveznim državama i teritorijama dozvoljeno razumno telesno kažnjavanje dece koje se jasno razlikuje od zlostavljanja dece koje se strogo kažnjava.

U Kanadi je takav zakon bio donet, ali ga je Ustavni sud Kanade poništio i dozvolio roditeljima da telesno kažnjavaju svoju decu između 2 i 12 godine. Roditelji smeju da telesno kažnjavaju decu udarajući otvorenom šakom (upotreba kaiša, pruta i drugih „pomagala“ je zabranjena).

Iako je dvadeset evropskih zemalja sledilo primer Švedske iz 1978. godine, to nisu učinile velike zemlje poput Velike Britanije u kojoj je i dalje roditeljima dozvoljeno da telesno kažnjavaju decu, pod uslovom da to ne dovodi do povrede tkiva. U Škotskoj je to takođe dozvoljeno, pod uslovom da roditelji pri tome ne koriste različita „pomagala“.

Države Evropske Unije u kojima roditeljima nije zabranjeno da telesno kažnjavaju decu su Velika Britanija, Francuska, Irska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, Estonija i Litvanija. Takođe ni u Švajcarskoj nije zabranjeno telesno kažnjavanje dece. U Francuskoj i Češkoj nije posebno zabranjeno ni telesno kažnjavanje dece u školama.

Pravne borbe oko telesnog kažnjavanja kod kuće se nastavljaju čak i u skandinavskim zemljama. U Norveškoj koja je 1987 zabranila roditeljima telesno kažnjavanje dece, 2005 godine je Vrhovni sud presudio da je roditeljima dozvoljeno da neposredno nakon nekog prekšaja pažljivo udare dete otvorenim dlanom. Ali 2010 godine je pod pritiskom pedocentričnog lobija ova odluka povučena, tako da je danas svaki udarac, pa i onaj najblaži protivzakonit. Na Novom Zelandu je uprkos tome što je više od 10% populacije Novog Zelanda zahtevalo referendum koji je i održan i na kome je odbačena inicijativa da se deca telesno kažnjavaju, premijer ignorisao rezultate ovog inače neobavezujućeg referenduma. Tamo pravna bitka još uvek traje.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Pretpostavka na koju se oslanjaju svi koji su protiv telesnog kažnjavanja dece je da je svako dete uvek moguće obuzdati i kontrolisati na neki nenasilan način. Zagovornici ovog pristupa imaju stav da je svakom malom detetu moguće sve objasniti, a da su objašnjenja dovoljna da dovedu do promene ponašanja. Insistira se na tome da decu treba vaspitavati pohvalom i dobrim primerom i da sa decom treba uspostaviti partnerski odnos.

Iako su sve ovo važne stvari u vaspitanju dece, ova teza jednostavno nije tačna. Tačno je da je neku decu moguće vaspitati bez primene telesne kazne. Ali ono što je jedino efikasno kod neke dece, u nekim situacijama, jeste telesna kazna. Kada se, na primer,  četvorogodišnje dete naginje preko terase na trećem spratu, objašnjenje verovatno neće dovoljno zagarantovati da ono to ponašanje neće ponoviti. I zbog toga telesna kazna ne sme biti zabranjena svim roditeljima. Ona mora biti deo legitimnog i legalnog vaspitnog repertoara roditelja, sredstvo koje se koristi u krajnoj nuždi i u posebnim situacijama.

U slepom uverenju da je svaka frustracija deteta jeste i trauma, zagovornici ideologije srećnog deteta i popustljivog vaspitanja su došli do zaključka da je svaki pokušaj disciplinovanja deteta isto što i traumatizovanje deteta. Malo dete jednostavno ne razlikuje sebe od svojih želja, tako da kada roditelj odbije da ispunu detetovu želju ono to razume kao da ga roditelj ne voli. Ono tada doživljava „traumu“ jer veruje da ga roditelj odbacuje. Umesto da eksperti pomognu roditeljima da deci poprave način razmišljanja i kako bi deca umesto da razmišljaju „Ne dozvoljava mi = ne voli me“, počela da razmišljaju „Ne dozvoljava mi zato što me voli“, oni potkrepljuju dečju logiku i nameću je drugim odraslima. Slično je i sa ostalim vaspitnim pseudotraumama, odnosno situacijama u kojima roditelj nameće detetu šta treba da radi . Malo dete razmišlja da ga roditelj koji ga tera da radi nešto neprijatno u stvari ne voli. A bez ovog teranja i prisiljavanja dete ne može razviti higijenske i radne navike. Slično je i sa kažnjavanjem (ne samo telesnim) jer upravo emocija koja se zove strah od kazne energetski pomaže detetu da se suprotstavi svojoj želji koju inače ne može da kontroliše. Kontrolišući dete, roditelj mu pomaže da razvije psihičke strukture potrebne za samokontrolu. Upravo zbog stava da disciplinovanje (frustracija neprihvatljivih i opasnih želja + prisiljavanje na neprijatne ali korisne zadatke + kažnjavanje) je isto što i traumatizovanje, vaspitanje koje se preporučuje se svelo na pružanje ljubavi i beskonačno objašnjavanje. Umesto da je vaspitanje = ljubav + disciplina, danas imamo promociju jednačine vaspitanje = ljubav.

Teza 7. Treba uspostaviti jednakost roditelja i dece.

Posebna priča jeste i teza o „jednakosti“ roditelja i dece. Zagovornici ideje o zabrani telesnog kažnjavanja dece stalno provlače tezu da između roditelja i deteta treba da postoji „horiznotalan” odnos – oni su u istoj ravni, jednako pravni partneri – a ne da postoji „vertikalni”, hijerarhijski odnos. Time se negiraju sve činjenice od bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturnih, pa do drugih aspekata pravne struke.

Ali ono što je još opasnije, uvode anarhiju u porodicu. Ono što neki od članova radne grupe pravnika koja je osmislila predlog Porodičnog zakonika otvoreno govore jeste da žele da razvlaste roditelje oduzimanjem određenog roditeljskog prava i davanjem prava detetu. Oduzimajući roditeljima vlast nad vlastitim detetom, ovakav pristup bi osnažio detetov status pravnog subjekta i otežao socijalizaciju i vaspitanje. Kako roditelji koji tokom procesa socijalizacije moraju nekada da primene i silu, od toga bi morali da osustanu i da postaju još više nemoćni.

Iz ovog proizilazi zahtev da je ispravno vaspitanje zasnovano na „partnerskom modelu” ranopravnih strana u kome je potrebno stalno objašnjavati, uveravati i ponašati se prema detetu kao prema prijatelju. Imperativ ovog pristupa je: „ono što ne radite odraslima, nemojte raditi ni deci“. Kako je bilo kakvo nasilje između odraslih neprihvatljivo ponašanje, isti takav stav se mehanički prenosi i na odnos roditelja i deteta, tako da je telesno kažnjavanje, prema ovom gledanju, nepotrebno i opasno. Zaboravlja se da odrasli, za razliku od dece, moraju da se povinuju mnogim društvenim pravilima, i da u suprotnom bivaju predmet nasilja države, tako da bivaju kažnjeni, mnogo oštrije i surovije nego što bi ijedan roditelj kaznio dete.

Iz teze o jednakosti izvodi se teza da deca i roditelji moraju imati istu pravnu zaštitu, da deca ne trebaju biti diskriminisana u odnosu prema roditeljima, odnosno odraslima. Ova teza nekima može zvučati napredno, ali ona otpisuje sve one brojne razlike biološke, psihološke, socijalne, ekonomske, i druge, koje brojni zakoni uvažavaju. Kako je onda moguće ignorisati te razlike i tražiti ostvarenje jednakosti između prava dece i roditelja kao pravnih subjekata?

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Potpuno netačno: beskonačna objašnjenja su znak nemoći, a kazna je znak moći. Da bi dete pristalo da se podredi roditeljskim zahtevima, da bi moglo da bude vaspitano i socijalizovano, roditelji moraju da mu u nekim situacijama pokažu svoju moć. A moć možemo definisati kao roditeljev uticaj na dete da dete čini ono što od njega zahteva roditelj. Takvo pokazivanje moći u brojnim situacijama može uključivati pritisak, prisilu i telesnu kaznu.

Normalno je da će dete pružati otpor svim onim roditeljevim zahtevima koje doživljava kao neprijatne. Dete nije u stanju da upravlja sobom, njime upravljaju njegove želje, tako da ono pokušava da upravlja svojim roditeljima. I zbog toga ljubav koju roditelji treba da konstantno pokazuju detetu, nije dovolja: dete je potrebno disciplinovati. Da bi mogli da ga disciplinuju roditelji moraju da dovedu do toga da im se dete podredi. Podređivanje nije isto što i ponižavanje ili poniznost. Podređivanje je prihvatanje vertikalnog reda u ljudskoj zajednici tako da individua zauzima određenu ulogu u organizovanoj ljudskoj zajednici kakva je porodica. Za razliku od objašnajvanja i kritikovanja koje dete doživljava kao nemoćno, kažnjavanje je upravo postupak koji zahteva određenu prisilu kojom roditelji pokazuje svoju moć.

Zagovornici teze da je uvek moguće upravljati detetom koristeći nenasilne metode pogrešno govore o nemoći roditelja da pronađe alternativni način. Povremeno se pojavljuju situacije kada nekakav drugi način ili ne postoji ili nije dovoljno efikasan. I zato treba reći da kažnjavanje jeste dokaz roditeljske moći i jasna poruka detetu da mora da se podredi i da sluša roditlje koji o mnogim stvarima bolje znaju od njega. Ukoliko je detetu pokazana ljubav, ono neće zameriti roditelju na telesnoj kazni.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu poručuje da će ga boleti ukoliko ne posluša roditelja. Kada je dete telesno kažnjeno zato što radi nešto opasno ili je agresivno prema drugima, telesno kažnjavanje mu povlači granicu i definiše šta je neprihvatljivo ponašanje. Upravo je svaki oblik kazne, ne samo telesna kazna već i nenasilni oblici kažnjavanja, način da se detetu pokaže da mora da sluša jačeg od sebe. Ako argumenti nisu dovoljni, roditelj mora da pokaže detetu da je jači od njega. U tom smislu kažnjavanje jeste argument sile, ali to i treba tako da bude jer dete ne prihvata druge argumente.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko u Porodični zakon ne unesemo eksplicitnu zabranu roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

To nije tačno. Takav zahtev ne postoji. Pogotovo što u mnogim značajnim zemljama članicama EU takav zakon nije donet. Postoje određene pravne preporuke koje su neobavezujuće, a koje upravo zbog njihove kontradiktornosti i potencijalne socijalne štetnosti velika većina zemalja nije primenila niti namerava da ih primeni.

Autor: Zoran Milivojević

[1] Za podatak da se prema rezultatima istraživanja većina dece, uprkos psihodinamskim teorijama, oporavi od traume pogledati : Ann Masten (2001) „Ordinary Magic: Resilience Proccesses in Development“, American Psychologist, 56, str. 227–238.

[2] Marjorie Gunnoe s Calvin Collegea u Grand Rapidsu u Michiganu.

[3] Joan Kaufman, Edward Zigler (1987) „Do Abused Children Become Abusive Parents?“, American Journal od Orthopsychiatry, 57, str. 186–192. Istraživanje je pobilo popularnu pretpostavku da trauma doživljena u detinjstvu neminovno dovodi do psihopatologije u odraslom dobu.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Najini otroci, Slovenija, TA, Vzgoja, dobro vzgojen otrok, dr. Zoran Milivojević, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, pretirano prilagojen otrok, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zlorabljen otrok, čustva | 1 komentar »

Edini klasični liberalec med literati v Sloveniji je Miha Mazzini

Objavil pavel dne 10.07.2011

Liberalnost se definira najprej tam, kjer smo vsi ubogi: torej kako preživeti, kako dobiti denar. Ga ukrasti, ga parazitirati, ga zaslužiti v tlačanskem razmerju ali ga zaslužiti kot Gospod, kot FreiHerr, svobodni mož.

Ne vem ali se je Mazzini kdaj izjavljal kam ga politično nese. A dejstvo je, da s svojim zgledom življenja ( dela kot programer in piše za denar dobro literaturo) kaže da je liberalec.

Tudi v družbi se kritično otepa kolektiva, mainstreama in janzenistično napojenih institucij. Kritično gleda na vse dela družbe in na vse institucije. Ne samo na Cerkev, kar delajo kvazi liberalci, ki hočejo družbo narediti po svojih ciljih in jih ovirajo notranji sovražniki.

Mazzini mi je poleg Čušina in Jančarja eden najboljših piscev. Med Čušinom in Mazzinijem je ta razlika, da Čušin govori v 1. osebi ednine in se norčuje predvsem iz svojih dejanj, obnašanja, misli, doživljanj, čustvovanj – a se v resnici norčuje tudi z našimi, mojimi, kajti večina tega kar doživlja Čušin, z večino tega je družba prepojena. Razlika je le ta, da Čušin potem inteligeno in duhovno poda uvid kako ven iz te mlake.

Mazzini pa se tega v svojih knjigah in scenarijih loti posredno preko svojih junakov, v esejih pa je udeležen kot glavni kritizer oz. kot človek, ki vedno nekam pride in se v dialogih znajde pred neprebojnim zidom družbene neumnosti, ki jo potem fantastično analizira.

Pred leti sem na forumih in v blogu pisal o janzenistični zadrtosti, toda kaj več kot uvida nisem znal povedati. Mazzini pa je ta janzenizem izvrstno analiziral in ga uporabil v raznih aplikacijah družbe, ter tako dokazal, kako bolna je naša družba.

O boju med individualizmom ( osebno trdnostjo, osebno odgovornostjo, osebno svobodo) in kolektivizmom ( programirana pasivnost, odvisnost, enoumnost in neumnost ovc) je bilo že kar nekaj povedanega. Znano je, da je slovenska družba že stoletja bližje socialističnim kolektivizmom. Tudi na t.i. desni strani imamo predvsem krščanski socializem. Pravih liberalcev v Sloveniji skorajda ni. Zame ni liberalec nekdo, ki na univerzi poučuje, ki dela ves čas v politiki, ki dela v državnih firmah oz. birokratskih ustanovah. Predvsem pa je zame liberalec zame samo nekdo, ki se ustvarjalno z delom preživlja sam. Ki nekaj ustvarja in prodaja na trgu. Ki za svoje preživetje ne potrebuje interesne skupine, politične stranke, fevdalca oz. mafije.

Kar sem sam začel spoznavati pred parimi leti, ko sem gledal intervju z Ivanom Omanom in je ta socializem ubesedil kot neofevdalizem, sem o tem začel premišljevati in gledati različne pojave. Vse to sem 5 let objavljal tudi na tem blogu. Mazzinijeva prvovrstnost pa ni v tem, da je kot eden redkih spoznal, da nas je komunizem peljal v začetek srednjega veka. Temveč da je genialno iskal te fevdalistične značilnosti slovenske družbe in vseh nas posameznikov, ki smo impregnirani s temi vzorce. Še tak svoboden mislec, se težko izogne tej ovčji mentaliteti. Mazzinijeva genialnost je tudi v tem, da je te paralele zelo inteligentno analiziral in se jim humorno posmehoval. Mazzini je tudi genialen humorist.

Kot je v svoji poslovilni kolumni na SIOLU napisal, da je imel cilj, da njegovo pisanje ljudi osebno zaboli. Da se začnejo soočati z bolečo resnico. Kot tudi sam z grenkobo spoznavam, je večino družbe nezmožno soočati se z resnico. Vsakega takega preroka, razlagatelja družbene bede takoj označijo za KRITIZERJA, TEŽAKA ali NEGATIVCA. Tudi ženi in drugim sem pošiljal vsak teden navdušeno Mazzinijeve kolumne, ki so mi dvignile duha, ki so mi potrjevale moja spoznanja, doživetja in razmišljanja in ki so mi dajale uvid odprtosti s pomčjo njegovega humorja, dialoga in drugačnih zornih točk in kotov. A od žene sem dobil tako mnenje: ne morem ga brati, samo kritizira, tako kot ti. Od drugih sem dobival mnenje, da je težak, da je negativen. Zanimivo, da je v Sloveniji negativen vsak ” KI SE NE VKLOPI V KOLEKTIV”. Kolektiv je še vedno najbolj sveta krava v Sloveniji. Zato kolektivci sovražijo Mića Mrkaića, Draga Jančarja, Mazzinija ter tiste redke socialistične politike v Sloveniji, ki se jim reče “janšisti” ( ker so edini, ki lahko relano ogrozijo mainstrema socialiste, ki dejansko vladajo ne samo v politiki, temveč v vseh inštitucijah, na vseh stopnjah hierarhije). Zgolj zato, ker ne pripadajo kolektivu in podpirajo kolektiv, temveč ga kritizirajo in zasmehujejo.

http://www.siol.net/slovenija/aktualno/2011/07/mazzinivideoted.aspx

spisek kolumen in ostalih pisanih mojstrovin Mazzinija, Frei Herr-a

http://www.mihamazzini.com/slonadom/siol.htm

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Dialog, Družba, Humor, Knjiga, Miha Mazzini, Slovenija, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, gospodarstvo oz. ekonomija, inženirji družbe, modne družbene smernice, liberalne reforme ( PRO FREE Market), motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, umetnost in kultura, vraževerje ali praznoverje, zdravje, čustva | 5 komentarjev »

Otroci

Objavil pavel dne 30.06.2011

Najstarejši je danes pomeril 20 colsko kolo, a se ni znal peljati z njim kljub mojemu trudu. Problem je, ker ne zmore doseči tal z nogami, pa ravnotežje ima slabo. S poganjalcem se noče voziti. Težaven karakter je, vsako uro ena histerija in jokanje, trmoglavost. Težko ga je karkoli učiti, ker s težavo uboga. Joka riči 5x več kotajmanjši, dojenček. Zaradi pretirane ljubosumnosti in pretepanja srednjega bratca, zaradi histerije in zaradi iskanja pozornosti na negativen način, gremo k otroškemu psihologu reševati situacijo.

Srednji otrok je po parih vožnjah obvladal 20 colsko kolo in to s tremi leti. Ravnotežje ima odlično, saj se že nekaj časa vozi s poganjalcem. Pri drugi vožnji cca 30m, sem ga že spustil za par sekund in ga zgolj občasno za roko prijel, za vsak slučaj, ne da bi m u dajal ravnotežje ali oporo. Včasih čez dan ga damo spat brez plenice, parkrat je bil že ponoči suh. Iz vrtca prinaša dolge pesmice, ki jih venomer s posluhom poje doma. ” Oči, a ne da sva midva prijatelja?!”

Najmlajši že 3 mesece hodi. Sedaj cele noči spi. Veliko pa govori besede: ptiček, ata, mama, oči, ringa raja, muca, kuža.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Mlajši sin, Najini otroci, Starejši sin, Vzgoja, najmlajše dete, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje | 2 komentarjev »

Prava ljubezen je iluzija

Objavil pavel dne 21.07.2010

V Formulah ljubezni obračuna Zoran Milivojević s številnimi predsodki, iluzijami in utopijami, ki si jih ljudje naredimo o LJUBEZNI na podlagi družinskih ali kulturnih vzorcev. Večina teh je skrajno škodljivih.  Zaradi iluzij in utopij je na svetu ogromno nepotrebnega trpljenja, bolečine in duševnih motenj ter psihoz.

Ljubezen predstavljajo kot romantiko, kot zaljubljenost, kot ugodje, kot trpljenje, kot feeling itd. Kdo ima danes korist od Valentinovega, od zaljubljencev, ki najprej žarijo kot muhe enodnevnice in nato še mesece trpijo v podzemlju bolečine?

V osnovi pa je ljubezen konstruktiven odnos do drugega. Ki jo občasno lahko spremljajo čustva in občutki ugodja. Ni pa nujno.

Nekaj podobnega uči tudi krščanstvo o ljubezni. Čeprav zadnja stoletja večino kristjanov podlega profani razlagi ljubezni in erotike, ki je zreducirana na romantiko in zaljubljenost. Na ugodje, na infantilnost in je v nasprotju kar o ljubezni uči Kristus. Problem pojmovanja ljubezni pri katolikih vidim v tem, da ljubezen preveč idealizirajo.  Tako kot zaljubljenci idealizirajo zaljubljenost. Da jo preveč vežejo na občutke in čustva.

Mogoče so malenkost bolj prizemljeni krščanski zakonci in verniki, ki vsako leto na DV v tišini okušajo osebno ljubezen Boga.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Cerkev, skupnost, občestvo, Družba, Družina, Knjiga, Partnerski odnos, mož & žena, RKC, Slovenija, TA, Verovanje, odnos z Bogom, duhovnost, Zakonska skupina DiŽ, dr. Zoran Milivojević, inženirji družbe, modne družbene smernice, iskanje partnerja, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, vraževerje ali praznoverje, čustva | Brez komentarjev »

Angleška nogometna reprezentanca se duši v konfliktih

Objavil pavel dne 20.06.2010

V vsaki družbeni celici, odnosu in skupini so non-stop prisotni konflikti. Kar ni nič slabega. Važno je, ali so ti konflikti močni ali šibki. Ali se konstruktivno rešujejo ali zakrivajo, avtoritarno dušijo. Predvsem pa je važno ali so kontruktivno speljani ali nekonstruktivno zatrti. Ali so pod preprogo ali pa se lahko izpeljejo v dialogu. Od tega je odvisen uspeh skupine. Ne bom rekel kolektiva, ker je kolektiv izraz, ki preveč spominja na zločinski socializem, komunizem, nacizem in fašizem.

Najprej so slabi rezultati povzročili strahovite  in destrutkivne notranje konflikte v francoski reprezentanci in morda so zaradi teh prejšnjih konfliktov rezultati le te še slabši. Sedaj pa se kažejo podobne razprtije tudi v angleški nogometni reprezentanci.

Tudi v nogometni reprezentanci Anglije ( za razliko v angleških privatnih klubih tega ni) se pozna posledica laburistične dolgoletne vladavine, ko so socialistične “vrednote” in ukrepi dejansko razžrli osebo, družbo in gospodarstvo.

.

Enostavno se ne vidi

  1. NE hierarhija in
  2. NE osebna odgovornost vsakega delavca v tej hierarhiji.
.

Koga se bojijo angleški trener in nogometaši. Javnosti in novinarjev, oz. svoje neučinkovitosti.

Saj tako je tudi prav. Ti mehanizmi v kapitalističnih državah delujejo. Marsikateri slovenski nogometaš je v tujini daleč precenjen samo zaradi malce boljših nastopovo za slovensko reprezentanco. Po drugi strani pa se razni zvezdniki tipa Rooney, Ronaldo, Kaka dobesedno smešijo, ko njihova 50 miljonska cena ne opraviči boljšega nastopa proti branilcu, ki je vreden 1/4 miljona €.

Ne razumem čemu gledamo tako dolgočasne in nekakovostne tekme na tem svetovnem prvenstvu? Lahko bi gledali 10 golov na tekmo, tako pa neke obskurne reprezentance proti favoritom iztržijo rezultate 0:0. Ali je kakovost nogometašev že tako izenačena, da je težko karkoli narediti v napadu in lahko vsako kompaktno branjenje naredi za prvovrstne zvezde neprebojno steno – ali pa so te zvezde neuigrane v teh ekipah in zato ni dobrih rezultatov in 20x več golov kot bi pričakoval na večkratnik cene igralca in cele ekipe.

.

Bi morali spremeniti pravila nogometa ( namesto 10 igralcev zgolj 8), da bi se bolj pokazala tehnika

  1. posameznega igralca ( znanje igralca)
  2. kombinatorika ekipe ( znanje ekipe)
  3. telesna pripravljenost oz. delavnost tako igralca kot ekipe
  4. motivacija, podjetnost igralca in ekpie ?

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Dialog, Družba, MGMT - gospodarjenje - upravljanje, Socialistična Federativna Republika EU, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, gospodarstvo oz. ekonomija, inženirji družbe, modne družbene smernice, liberalne reforme ( PRO FREE Market), politika, psihološko svetovanje, vraževerje ali praznoverje, Šport | 26 komentarjev »

Zakaj je dr. Slavko Ziherl šel iz psihiatrije v politiko?

Objavil pavel dne 5.05.2010

ZIHERL, zdravnik za seksualne motnje ( impotentnost in frigidnost)

Eden od stavkov, ki je včeraj najmočneje zvenel, je stavek kitajskega psihiatra, h kateremu danes prihajajo 50 in več – letni pacientni, ki so impotentni. Ko jih je vprašal od kdaj so impotentni, so mu odgovorili, da od začetkov kulturne revolucije naprej. Hkrati je povedal, da marsikateri zakonski par tudi 50 let ni imel seksa. Ženske so se zaradi frigidnosti množično ločevale. Komunistični sistemi so imeli tendenco, da izenečijo izgled moškega in ženske, ter da seks namenijo samo za reprodukcijo. Tako kot na drugih področjih so komunistični sistemi USPEŠNO do potankosti ponavljali vse zablode katoliške Cerkve. Danes se  Kitajke bolj ženstveno izražajo z videzom, ter skupaj z moškimi kipijo od seksualnega nagona.

Včeraj zvečer sem na RTV SLO gledal IZVRSTNO!!! kanadsko dokumentarno serijo o sodobni Kitajski. In to o njeni glavni revoluciji, ki se danes sponatano dogaja, ker jo poganja najmočnejša človeška sila: seksualni nagon, poželenje, strast, sla po ugodju in užitku.

.

Socialist MAO in KULTURNA REVOLUCIJA s 70 mio nedolžnih žrtev  ( Tito “le” 1 mio žrtev)

Po Maovi smrti sredi 70-ih let, so šli njegovi nasledniki po poti Friedmana oz. čikaške šole. To je tržne ekonomije. Začeli so plansko gospodarstvo odpirati podjetništvu in svobodnemu trgu. Od takrat jim gospodarstvo zelo hitro in stalno raste. Postali so 2. največja gospodarska sila. Definitivno pa bodo kmalu prva gospodarska sila v 21. stl., saj že danes svet vlečejo iz gospodarske krize. No, edina napake je še ta, da nimajo pravne države, ki je osnovni pogoj klasičnega liberalizma.  Seveda tudi nimajo demokracije, ki je politični liberalizem oz.  svobodni trg političnih idej.

.

POLITIKA ENEGA OTROKA

Kulturna revolucija in prevelika nataliteta ( premalo hrane, preveč lakote) so sprovocirale KP Kitajske, da je uvedla politiko enega otroka. To je pomenilo uvajanje kontracepcije in splavov, s tem pa je ženskam prinesla nehote tudi bolj sproščeno spolnost. Kitajska mentaliteta je kot indijska mentaliteta imela veliko šibkost v tem, da so pari splavljali deklice in na svet dopustili samo fantkom, tako, da je tam nesorazmerno več moških kot žensk.

.

SEKSUALNA REVOLUCIJA UNIČUJE MAO-vo KULTURNO REVOLUCIJO

Ker kar traja in traja ta vodilna vloga komunistične partije, oz. komunistov ki danes dobivajo še % lastniških deležev novo odprtih podjetij, me je res osrečila ta oddaja, ki kaže na razkroj komunistične partije od znotraj.

“Tanki ne morejo prodreti v miljardo kitajskih spalnic”. Šanghai ali Peking imata danes več bordelov in sex shopov kot pa NYC. To kar se je v ZDA in v Zahodni Evropi dogajalo konec 60 in v začetku 70-ih let, se dogaja na Kitajskem v 10-ih letih 21. stl. Najstnice imajo vsak dan novega fanta. Iščejo naj-ljubezen svojega življenja, največjo možno zaljubljenost. Moški množično zahajo v bordele. Večina seksualnih pripomočkov je danes narejena na Kitajskem in tudi večina je tam prodanih. Partnerske veze zelo hitro nastajajo in zelo hitro razpadajo. Množijo se internetni iskalniki partnerjev, po internetnih blogih se oznanja lastno seksualno življenje vključno z ozvočenjem in sliko. Mladi pod 30 let iščejo predvsem zabavo. Množično. Mao SUX. Internet in mladinska subkultura sta dejansko onemogočila komunistično partijo, ki ne more imeti več nadzora nad mlajšimi od 30 let.

.

PURITANCI iz KP Kitajske

Kitajci so bili skrajno puritansko vzgojeni za čas komunizma. Obleke so imeli enake, tako moški kot  ženske. Ženske so morale biti možače, na kratko ustrižene. Bile so enakopravne. Brez ličila, brez poudarjanja ženskosti. Mao, ki je kaznoval poljubljanje na cesti in predzakonski seks s smrtno kaznijo, je sam živel zelo licemerno, hinavsko, dvolično. Tako kot Tito je imel razvratno življenje, na stotine žensk. Baje na noč nekaj 14 -letnih devic skupaj. Medtem, ko miljarde njegovih delavcev ni vedelo o spolnosti nič. Po mesecu poroke ( ko je pare skupaj spravila komunistična partija) so se pari obračali na zdravnike kako naj zanosijo. Ali je dovolj poljub ali je dovolj da zakonca samo naga ležita v postelji drug ob drugemu? Kaj pa če skupaj plavata? Seksualno nepismena družba.

.

KITAJSKI SEKSUALNI ZID

Danes nastaja velik zid med konzervativnimi socialističnimi starci, ki so spolno totalno zafrustrirani in njihovimi otroci, ki so se popolnoma prepustili seksualni revoluciji. Starci se bojijo izgube otrok v smislu preživljanja ostarelih staršev. Narašča AIDS. Zaradi javnih objemov in javnih poljubov se danes  socialistični konzervativni starci množično zgražajo. Zaradi tega od časa do časa oblasti javno kaznujejo prostitutke na cestah. Čeprav redno redkeje, kajti komunističnim uradnikom po svoje ustreza ta seksualna kot ekonomska svoboda, ker dobivajo provizije tako od prostitutk kot od javnih ( uradno masažnih) hiš.  No, od prostituk seveda dobivajo bujne darove tudi v naturalijah. Seveda je po kitajskih komunističnih zakonih  prostitucija še vedno preganjana s smrtno kaznijo.

.

ROMANTIČNA LJUBEZEN ( vraževerje ali praznoverje) , KIČ in ISKANJE NESKONČNEGA UŽITKA

Seveda danes kitajski najstnik išče romantično ljubezen. To je pa druga skrajnost, druga utopija in ideologija. Danes mladi na vsakem koraku praznujejo kič praznike zaljubljenosti in Valentinovega. Užitek  in iskanje užitka je postal edini imperativ ljubezni. Tukaj pa mladi izgubljajo smisel ljubezni, spolnosti in smisel življenja. To je odvisniška in nerodovitna družba. Nerodovitna v smislu kreativnosti, dialoga, družine, skupnosti, razvoja družbe in gospodarstva. Kultura smrti. Izginjajo tisočletne vrednote, ki se umikajo nori želji po užitku, ki je poleg denarja in seksa postal edina vrednota.

EPILOG

Seveda se ne strinjam s skrajnostmi seksualne revolucije, kot se ne strinjam s skrajnostjo puritanske socialistične družbe. Strinajm se, da je več individualizacije, več osrečujoče spolnosti, več ženskosti pri ženskah v nasprotju s socialističnimi tankovskimi možačami. Več moškosti v nasprotju pri  šibkih socialističnih moških. Frigidnih socialističnih žensk in impotentnih socialističnih moških je vedno manj, ker je starcev vedno manj. Za psihiatre spolnosti v avtoritarnem socializmu ni več pravega dela, ker prihaja s tranzicijo permisivni socializem. A očitno bo šla Kitajska v osebni “svobodi” po poti destrukcije, po poti iskanja neskončne užitka in ugodja, po poti Zahoda. Iz zgodovine vemo, da gre množica iz ene skrajnosti  v drugo. Kajti v množici ni najpametnejših, najboljših, najmodrejših. V množici je raja, je trop, je neumnost, so najnižji goni. Mladi se tam izobražujejo množično o seksualnih užitkih, a hkrati postajajo impotentni za partnerski, ljubeči odnos. Kajti seks ni enako ljubezen. In zaljubljenost ni enako ljubezen.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Film, Indija, Kitajska, MGMT - gospodarjenje - upravljanje, Milton Friedman, Partnerski odnos, mož & žena, Socialistična Federativna Republika EU, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, Zgodovina, gospodarstvo oz. ekonomija, internet, inženirji družbe, modne družbene smernice, iskanje partnerja, komunikacije, liberalne reforme ( PRO FREE Market), motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, podjetništvo oz. mikroekonomija, politika, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, vraževerje ali praznoverje | Brez komentarjev »

Intervju Bogdana Žorža v SV, januar 2010

Objavil pavel dne 26.04.2010

KDO NAJ DELA INTERVJU

Prebral sem si tale intervju z Bogdanom Žoržom, ki je za laika čisto soliden, prav tako za nekoga, ki o Bogdanu Žoržu sliši prvič.

Meni pa ni dal kakšnih dobrih in oprijemljivih odgovorov ravno za to, ker avtor intervjuja očitno ni znal postaviti dobrih vprašanj ali pa se z intervjujancem ni znal zaplesti v konstruktiven prepir, ki bi bralcem, ki Žorža malce bolj poznajo, znal ponuditi še kaj več.

Šele v takih primerih vidim, kako zelo pomembno je, da intervjuja ne dela kar nekdo, temveč tisti, ki se s problematiko zelo dobro pozna, ima z njo težave, jo udejanja.

Pri intervjujih niso najboljši novinarji, ki obvladajo le formo intervjuja, premalo pa poznajo vsebino o kateri bo govor. Premalo poznajo nasprotnike, premalo poznajo praktično delo.

.

INFLACIJA PRAVIC, deflacija DOLŽNOSTI

“Pa tudi pretiravanja s »pravicami« spodbujajo razvajanje. Vsepovsod govorilo le o pravicah – nič pa o dolžnostih!”

.

RAZVAJENOST,

“Zdravljenje razvajenosti je zelo težko, predvsem zato, ker razvajenec ni pripravljen priznati svoje razvajenosti in išče zdravilo za svoje težave drugje – pravzaprav čaka, zahteva, da mu težave rešijo drugi. Kadar pa se razvajenec zave svoje razvajenosti, postane vse drugače – in lahko se posledic razvajenosti tudi reši. Glede preprečevanja pa: potrebno se je zavedati pogubnosti permisivne vzgoje, ki je omogočila tako velik razmah razvajenosti, potrebno je zavedanje odgovorne vloge vzgoje! Za zdravo vzgojo brez razvajanja je potrebno ob zdravih, trdnih vrednotah otroka vzgojiti tako, da si bo z lastnim naporom prizadeval reševati probleme, s katerimi se srečuje v življenju, da se bo pripravljen tudi odrekati in prevzemati soodgovornost za sožitje v svojem okolju.  “, pojasnjuje Žorž v intervjuju.

VIR Salezijanski vestnik

.

PS

Dodal bi še to kar bo zanimalo nove bralce mojega bloga: da sam spoznavam paralele v svojem proučevanju vzgoje in klasičnega liberalizma. Prav tako pa paralele, če ne celo identičnosti pri stranpoteh zgornjih dveh:

posledice razvajenost so ENAKA kot POSLEDICE socialistične ekonomije. Le da razvajenec nima idola oz. praznoverja, medtem, ko ima vernik socializma le tega hiper velikega.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Bogdan Žorž, Dialog, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Najini otroci, Praktični del življenja, Slovenija, Vzgoja, dobro vzgojen otrok, inženirji družbe, modne družbene smernice, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe, zdravje | Brez komentarjev »

VSADEK V GLAVI

Objavil pavel dne 8.04.2010

Podpredsednik LDS Slavko Ziherl … : ” … da je Janša možganski vsadek v glavi Brezigarjeve, si lahko predstavljamo marsikaj.”

1. ne poznam dovolj dobro BB, da bi lahko trdil, da je ne-osebnost, nekompetentna in lutka v rokah JJ oz. daljinsko voden robot JJ. Prav tako mislim, da je BB kompetentna pravnica in dolgoletna tožilka, medtem ko JJ nima o tej stroki blage veze. Če se Barbara Brezigar ima za normalno, samostojno in odgovorno osebnost + kompetentno pravnico in tožilko, potem pričakujem, da bo Ziherla takoj tožila. V normalni državi bi bili odškodninski zneski v € miljonski. Očitno se Ziherl zaveda, da je naše sodstvo slabo in pod političnim nadzorom (LDS) oz. da zaradi njega živimo v NEPRAVNI državi, kjer si lahko razni dr. Mengeleji lahko javno privoščijo izvajanje JAVNIH destruktivnih operacij na žrtvah, ki jih doktorji ZLA ( ravno danes sem v Delu prebral, da so bili zdravniki v relativnem deležu največji podporniki nacional -SOCIALIZMA Hitlerja in da se jih je največ včlanjalo v njegovo delavsko stranko ) prezirajo, sovražijo in nad njimi zato lahko izvajajo sovražni govor in sovražne operacije.

2. BB je bila predsedniški kandidat, ni pa bila članica SDS, kaj šele podpredsednica stranke, kot je bila prejšnja glavna državna tožilka Cerarjeva iz LDS, kar skuša ravno LDS očitati BB kot eno najhujših ovir za ostanek na položaju državne tožilke. To samo kaže kako hinavsko in podlo je MORALIZIRANJE današnje oblastne INKVIZICIJE.

3.  To je žaljiva, nestrpna, osebno diskreditirajoča izjava podpredsednika stranke, ki večino političnega programa stavi predvsem na zmerjanje opozicije v stilu ” desnica =  nestrpnost” in “desnica =sovražni govor”. Ampak ravno to je sovražni govor, haloooo!

4. Ziherl je zdravnik in psihiater, ter tako zavezan etičnemu zdraviškemu, psihoterapevtskemu kodeksu, ki ga je že večkrat javno in GROBO kršil, ker širi v medijih diletantske psihiatrične diagnoze o političnih nasprotnikih, strokovnih državnih uslužbencih ali kolegih iz stranke. Če ga že Zdravniška zbornica ne zmore kaznovati, zakaj ga potem združenje psihiatrov in združenje psihoterapevtov ne more izključiti iz organizacije oz. mu vzeti licenco. Kaj pa tuje zdravniške, psihiatrične in psihoterapevtske organizacije, katerih član je?

5.Če bi za koga lahko v tej državi rekli, da ima od koga vsadek v glavi, bi to lahko rekli pretežno za komuniste in socialiste, ki ne zmorejo razmišljati, ker tako močmo verujejo v socialistične utopije oz. v nasilni način uresničevanja raja na Zemlji. Skratka sem lahko štejemo: fašiste, naciste in komuniste. Ter po novem še talibane in Alkaido. Kajti v pomoč jim niso ne številni razumni in dokazujoči argumenti, ne številna dejstva. Ker enostavno ideologija zmrači razum, razlikovanje in svobodno presojo. Da o delovanju teh oseb sploh ne govorimo.

Kaj se dogaja s Slovenijo, da ljudje z vsadkom v glavi le tega BREZ VESTNO očitajo tistim, ki so si ga po dolgih letih muk ( šikaniranj, zločinov, laži, življenja v bedi, blatenj, mobbinga…) uspeli iz glave odstraniti?

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Slovenija, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Zdravstvo, inženirji družbe, modne družbene smernice, motnje in bolezni, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, vraževerje ali praznoverje | Brez komentarjev »