PAVEL: moj referenčni okvir, moje refleksije, moje življenje

Arhiv za Julij 2011

10 NEPRAVILNIH trditev zagovornikov Družinskega zakonika

Objavil pavel dne 16.07.2011

created the doc: "10 POGREŠNIH TEZA PROMOTERA DEČJEG PRAVA U POKUŠAJU DA ZAKONOM ZABRANE RODITELJIMA I NAJBLAŽE TELESNO KAŽNJAVANJE VLASTITO DETE"

Zoran Milivojevic Popunjen Profil created the doc: “10 POGREŠNIH TEZA PROMOTERA DEČJEG PRAVA U POKUŠAJU DA ZAKONOM ZABRANE RODITELJIMA I NAJBLAŽE TELESNO KAŽNJAVANJE VLASTITO DETE”

10 POGREŠNIH TEZA KOJE KORISTE ZASTUPNICI PEDOCENTIRČNOG POGLEDA NA DEČJA PRAVA U POKUŠAJU DA RODITELJIMA ZABRANE SVAKI, PA I NAJBLAŽI OBLIK TELESNOG KAŽNJAVANJA VLASTITE DECE

Zoran Milivojević

www.milivojevic.com

Pogrešne pretpostavke koje zastupaju osobe koje se zalažu da se roditeljima zabrani da telesno kažnjavaju vlastitu decu

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ Telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet. (

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Teza 7. Jednakost roditelja i dece.

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko u Porodični zakon ne unesemo eksplicitnu zabranu roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

Teza 1. Svaki udarac, pa i najblaži stvara dugotrajne negativne posledice kod dece. Zato je svaki oblik telesnog kažnjavanja jednak zlostavljanju dece.

Ova teza je centralna teza onih koji se zalažu za zabranu telesnog kažnjavanja, uprkos tome što za nju jednostavno ne postoje nikakvi dokazi koji bi mogli da je potkrepe. Postoji jasna i veoma velika razlika između telesnog kažnjavanja i fizičkog zlostavljanja deteta.

Telesno kažnjavanje nije isto što i vaspitanje deteta, već je samo jedan element vaspitnog reperotoara koji je rezervisan za krajnje situacije i koji se zbog toga može primeniti povremeno. Stalno ili veoma često telesno kažnjavanje deteta, bez drugih vaspitnih postupaka jeste zlostavljanje deteta.

Kada je u pitanju malo dete, onda pod telesnom kaznom podrazumevamo jedan, dva ili tri udarca po guzi koji kod deteta izazivaju bol, ali ne i povredu. Telesno kažnjavanje ne sme da se vrši nekim predmetom, a po pravilu ne oštećuje tkivo. Ne smeju se telesno ni na drugi način kažnjavati deca mlađa od godinu dana, a telesno kažnjavanje se može tolerisati dok dete ne napuni dvanaest godina. To je sasvim različito od fizičkog zlostavljanja koje uključuje premlaćivanje i nanošene telesnih povreda.

Iako novija istraživanja dečje otpornosti (rezilijentonsti) pokazuju da su deca otpornija na traumu zlostavljanja nego što se ranije mislilo[1], ipak se može smatrati tačnim zaključak da zlostavljanje dece povećava verovatnoću da će dete razviti neka vrsta dugoročne negativne posledice.

Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta. Naprotiv, neka novija istraživanja pokazuju da deca koja su dobijala „po guzi“ do šeste godine uspešnija u školi i ambicioznija od dece koja nisu kažnjavana na ovaj način, a da između njih nema razlike u mentalnom zdravlju.[2]

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ Telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece. Oma često nisu u stanju da iskontrolišu frustraciju svojih želja i onda se nasilno ponašaju prema drugima da bi ih naterali da im ispune volju. Pri tome ova nikada telesno kažnjavana deca mogu biti svirepa, sa izraženom ravnodušnošću, bez saosećanja sa drugima, sve do stepena psihopatije. Takođe zapažamo i pojavu da ovakva deca kada odrastu mogu zlostavljati i biti fizički nasilna prema roditeljima koji ih nikada ranije nisu kažnjavali.

Mala deca su po prirodi stvari nesocijalizovana jer su u procesu socijalizacije, tako da kada im neko drugi osujećuje neku želju (frustracija) postaju prema njemu agresivna i nasilna, na primer prema drugoj deci ili roditeljima. Ukoliko roditelji ne reaguju adekvatno, pokaže malom detetu da je jači od njega, ova deca mogu izrasti u nasilnike. Novija istraživanja u drugim zemljama pokazuju da raste procenat „malih nasilnika“ među decom, odnosno one dece koja zbog frustracije neke želje postaju nasilni i prema roditeljima i prema vaspitačima ili učiteljima. Statistike britanske vlade pokazuju da svakog dana oko 15oro dece stare između 4 i 6 godina biva privremeno udaljeno iz vrtića zbog napada na vaspitače i učitelje koji pokušavaju da ih kontrolišu. Britanske statistike pokazuju da skoro 11% dece mlađe od 10 godina zlostavlja svoje roditelje, uglavnom majke.  Istraživač ovog problema Aric Sigman je izjavio: „Starost pri kojoj deca postaju prezrivi i nasilni do svojih roditelja i učitelja se smanjuje. Primećujemo da kod nekih to počinje još u vrtiću”. Istraživanja su pokazala i da je stepen nasilnosti ove dece u najvećoj korelaciji sa popustljivim vaspitanjem iste te dece (permisivno vaspitanje). Iz takvih podataka možemo izvući izaključak da „Nenasilje rađa nasilje”.

Prema tome postoje različiti motivi za nasilno ponašanje dece, tako da se mora odbaciti samoobjašnjavajuća predrasuda “Nasilje rađa nasilje”. Istraživanja sprovedena nad kasnijom sudbinom dece koja su bila zlostavljanja, ne dokazuju da će oni izrasti u nasilnike, kako se to obično smatra. Naprotiv, istraživanja koja su obuhvatila širu populaciju su pokazala da preko sedamdeset posto zlostavljane dece kada odraste ne zlostavlja svoju decu.[3] Dakle, velika većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa.

Stereotip „Nasilje rađa nasilje“ je nastao na osnovu kliničkih zapažanja da su roditelji koji su zlostavljali svoju decu često prijavljivali da su i sami u detinjstvu bili zlostavljani. Pretpostavljen je mehanizam odbrane identifikacija sa agresorom. Ali kliničko iskustvo ne može služiti za zaključivanje o populaciji jer je onaj (veći)deo populacije zlostavljanih koji kasnije nisu zlostavljali svoju decu jednostavno nevidljiv kliničarima.

U praksi ova teza postaje opasna jer se olako tumači da svako dete koje se agresivno ponaša rezultat toga što je žrtva roditeljske agresivnosti. Uverenje da je dete nasilno zato što je verovatno žrtva nasilja veoma je socijalno opasno upravo zbog povećanja neopravdanog sumnjičenja roditelja i njihovog žigosanja (stigmatizacije) kao nasilnika. Posebno je socijalno štetna etiketa „sumnje na telesno zlostavljanje“ jer uprkos nedostatku dokaza, sumnja ostaje godinama i izaziva podozrenje socijalnih službi.

Deca koja su agresivna su češće telesno kažnjavana u poređenju sa drugom decom. Međutim, pedocentristi izvrću uzročno-posledičnu vezu i zagovaraju obrnutu tezu da su deca agresivna zato što su telesno kažnjavana.

Teza 3. Racionalno telesno kažnjavanje lako „preraste“ u teško fizičko zlostavljanje.

Ono što roditelj čini detetu je posledica roditeljevog odnosa prema detetu, uključujući pokazivanje ljubavi, nagrađivanje, kažnjavanje, pa i telesno kažnjavanje. Ako je ovaj odnos poremećen, ako je roditelj ambivalentan prema detetu, ako prema detetu ima prikriven ili otvoren odnos prezira ili mržnje, tada se pojavljuju zanemarivanje i zlostavljanje deteta u svim svojim psihološkim i fizičkim oblicima. Ali ako roditelj voli svoje dete – kao što to čini ogromna većina roditelja – i tu ljubav detetu pokazuje, tada nema opasnosti da će bilo koja kazna „prerasti“ ili „eskalirati“ u zlostavljanje. Kazna je racionalni postupak ili izraz roditeljevog osećanja ljutnje (koje je potpuno različito od osećanja prezira i mržnje jer nije usmereno ka osobi deteta, već ka njegovom ponašanju), moćan zahtev da se dete podredi roditeljevom zahtevu.

Ova teza o gubitku kontrole i eskalaciji nasilja nikako nije dokazana empirijskim podatcima, a nije ni konzistentna sa teorijom. Ona se „dokazuje“ izjavama u kojima se tvrdi da „tamo negde postoje neki roditelji“ koji gube kontrolu.

Teza 4. Telesna kazna je ugrožavanje detetovog prava na telesni integritet.

Za razliku od fizičkog zlostavljanja, telesno kažnjavanje ne povređuje dete i ne ugrožava njegov telesni integritet. Roditelji kažnjavaju dete kako ono ne bi ponavljalo opasno ili agresivno ponašanje u budućnosti, dakle za detetovo dobro. Pretpostavka je da su roditelji odrasli ljudi sa odgovarajućim informacijama i sposobnošću zaključivanja koje nisu dostupni detetu, tako da oni znaju bolje od deteta znaju šta je za njega dobro.

Ako primenimo istu logiku kojom dokazuje da je telesna kazna nešto što ugrožava detetovo pravo na dostojastvno i na telesni integritet, sa još jačim argumentima to možemo reći za situaciju u kojoj se detetu koje se tome protivi daje inekcije nekog leka ili se vrši neka druga invanzivna medicinska intervencija. U oba slučaja se sprovodi nasilje nad detetovim telom protiv volje deteta, a za detetovo dobro.

Konvencija o pravima deteta Generalne skupštine UN iz 1989. godine, koja je ratifikovana u našoj zemlji 1990. godine, odnosno 2001. Godine nigde ne zabranjuje roditeljima da telesno kažnjavaju decu. Da je tako nešto napisano u samoj Konvenciji, najverovatnije da ona ne bi ni bila usvojena.

U Članu 19, stav 1. Konvencije se jasno navodi: „Strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu.” Dakle reč je o zlostavljanju i nasilju (engleski: violence), a ne o kažnjavanju (engleski: punishment).

Konvencijom je ustanovljen Komitet za prava deteta UN, kojeg čine deset članova izabranih na pet godina. Izuzetno je važno shvatiti da ovaj komitet jeste nadležan samo da prati sprovođenje konvencije, ali da Komitet za prava deteta UN uprkos veoma autoritativnog imena nema ovlašćenje da interpretira samu konvenciju i njene članove.

Uprkos tome Komitet je izrazio svoj stav da „telesno kažnjavanje grubo kršenje osnovnih prava deteta, ugrožavanje njegovog integriteta i dostojanstva” (Opšti komentar br. 8) te je u maju 2008. godine nakon razmatranja „Inicijalnog izveštaja o ostvarivanju Konvencije o pravima deteta u Srbiji” preporučio da se „hitno i izričito zakonom zabrani telesno kažnjavanje u okviru porodice”.

U pitanju je dakle neobavezujuća preporuka Komiteta, a ne obaveza koja sledi automatski iz Konvencije o pravima deteta.

Još više od toga, ovakva interpretacija Člana 19 Konvencije o pravima deteta, od strane deset članova Komiteta za prava deteta UN de fakto narušava prava roditelja i staratelja koji su definisani Članom 5. te iste Konvencije: „Strane ugovornice će poštovati odgovornosti, prava i dužnosti roditelja ili, gde je takav slučaj, članova šire porodice ili zajednice, kako je predviđeno lokalnim običajima, zakonskih staratelja ili drugih osoba zakonski odgovornih za dete, da bi se omogućilo, na način koji je u skladu sa razvojnim mogućnostima deteta, odgovarajuće usmeravanje i savetovanje u ostvarivanju prava priznatih ovom Konvencijom.”

Oni koji zagovaraju da se roditeljima zakonom zabrani telesno kažnjavanje dece često zamagljuju celu stvar krijući se iza autoriteta Ujedinjenih Nacija, stvarajući privid da su sve zemlje prihvatile takvo zakonsko rešenje, da je takvo zakonsko rešenje obaveza, i da se mora prihvatiti. Istina je da je samo 29 od 198 zemalja izričito zabranilo roditljima da telesno kažnjavaju svoju decu – 169 zemlje nije to učinilo niti namerava. Među zemljama koje nisu zabranile telesno kažnjavanje dece su neke veoma razvijene demokratske zemlje (SAD, Kanada, Australija, a u Evropi: V. Britanija, Francuska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, …).

Sledeći autoritet Komiteta za prava deteta i pravnu interpretaciju telesne kazne, Savet Evrope je 2004. godine (preporuka 1666) preporučio da se na telesno kažnjavanje gleda kao na kršenje dečjih osnovnih prava na ljudsko dostojanstvo i telesni integritet, zahtevajući da i deca imaju jednaku pravnu zaštitu kao i odrasli.

Kako su u pitanju preporuke, a ne obaveze, jasno je da naveći deo zemalja nije u svoje zakonodavstvo uvrstio sankcionisanje telesnog kažnjavanja dece. Zbog toga ni Srbija nema nikakvu međunarodnu obavezu da u Porodični zakon stavlja odredbu o zabranjivanju roditeljima da telesno kazne dete.

Pravno gledano, sve je jasno, ali problem je u tome što bi pravila, dakle zakoni trebalo da se donose na osnovu racionalnih argumenata, a ne na osnovu predrasuda i dobronamernih zabluda. Na žalost, očigledno je da „eksperti” ne raspolažu sa najnovijim uvidima u psihologiju vaspitanja i rezultatima istraživanja.

Teza 5. Sve civilizovane zemlje su donele zakone kojima se zabranjuje telesno kažnjavanje dece.

Iako zagovornici zabrane telesnog kažnjavanja stvaraju utisak da je većina zemalja u svetu zabranila roditljima da kažnjavaju decu, istina je da je to učinilo samo 29 zemalja naspram 169 zemalja koje su to odbile da učine.

Ni u jednoj saveznoj državi Sjedinjenih Američkih Država nije zabranjeno roditeljima da telesno kažnjavaju decu, a u dvadeset država je dozvoljeno da se telesna kazna primenjuje u školama. Isto tako ni u jednoj Afričkoj, kao ni u većini Azijskih zemalja nije roditeljima zabranjeno da telesno kažnjavaju decu. U Australiji je u svim saveznim državama i teritorijama dozvoljeno razumno telesno kažnjavanje dece koje se jasno razlikuje od zlostavljanja dece koje se strogo kažnjava.

U Kanadi je takav zakon bio donet, ali ga je Ustavni sud Kanade poništio i dozvolio roditeljima da telesno kažnjavaju svoju decu između 2 i 12 godine. Roditelji smeju da telesno kažnjavaju decu udarajući otvorenom šakom (upotreba kaiša, pruta i drugih „pomagala“ je zabranjena).

Iako je dvadeset evropskih zemalja sledilo primer Švedske iz 1978. godine, to nisu učinile velike zemlje poput Velike Britanije u kojoj je i dalje roditeljima dozvoljeno da telesno kažnjavaju decu, pod uslovom da to ne dovodi do povrede tkiva. U Škotskoj je to takođe dozvoljeno, pod uslovom da roditelji pri tome ne koriste različita „pomagala“.

Države Evropske Unije u kojima roditeljima nije zabranjeno da telesno kažnjavaju decu su Velika Britanija, Francuska, Irska, Italija, Belgija, Češka, Slovačka, Estonija i Litvanija. Takođe ni u Švajcarskoj nije zabranjeno telesno kažnjavanje dece. U Francuskoj i Češkoj nije posebno zabranjeno ni telesno kažnjavanje dece u školama.

Pravne borbe oko telesnog kažnjavanja kod kuće se nastavljaju čak i u skandinavskim zemljama. U Norveškoj koja je 1987 zabranila roditeljima telesno kažnjavanje dece, 2005 godine je Vrhovni sud presudio da je roditeljima dozvoljeno da neposredno nakon nekog prekšaja pažljivo udare dete otvorenim dlanom. Ali 2010 godine je pod pritiskom pedocentričnog lobija ova odluka povučena, tako da je danas svaki udarac, pa i onaj najblaži protivzakonit. Na Novom Zelandu je uprkos tome što je više od 10% populacije Novog Zelanda zahtevalo referendum koji je i održan i na kome je odbačena inicijativa da se deca telesno kažnjavaju, premijer ignorisao rezultate ovog inače neobavezujućeg referenduma. Tamo pravna bitka još uvek traje.

Teza 6. Uvek je moguće kontrolisati decu na nenasilan način.

Pretpostavka na koju se oslanjaju svi koji su protiv telesnog kažnjavanja dece je da je svako dete uvek moguće obuzdati i kontrolisati na neki nenasilan način. Zagovornici ovog pristupa imaju stav da je svakom malom detetu moguće sve objasniti, a da su objašnjenja dovoljna da dovedu do promene ponašanja. Insistira se na tome da decu treba vaspitavati pohvalom i dobrim primerom i da sa decom treba uspostaviti partnerski odnos.

Iako su sve ovo važne stvari u vaspitanju dece, ova teza jednostavno nije tačna. Tačno je da je neku decu moguće vaspitati bez primene telesne kazne. Ali ono što je jedino efikasno kod neke dece, u nekim situacijama, jeste telesna kazna. Kada se, na primer,  četvorogodišnje dete naginje preko terase na trećem spratu, objašnjenje verovatno neće dovoljno zagarantovati da ono to ponašanje neće ponoviti. I zbog toga telesna kazna ne sme biti zabranjena svim roditeljima. Ona mora biti deo legitimnog i legalnog vaspitnog repertoara roditelja, sredstvo koje se koristi u krajnoj nuždi i u posebnim situacijama.

U slepom uverenju da je svaka frustracija deteta jeste i trauma, zagovornici ideologije srećnog deteta i popustljivog vaspitanja su došli do zaključka da je svaki pokušaj disciplinovanja deteta isto što i traumatizovanje deteta. Malo dete jednostavno ne razlikuje sebe od svojih želja, tako da kada roditelj odbije da ispunu detetovu želju ono to razume kao da ga roditelj ne voli. Ono tada doživljava „traumu“ jer veruje da ga roditelj odbacuje. Umesto da eksperti pomognu roditeljima da deci poprave način razmišljanja i kako bi deca umesto da razmišljaju „Ne dozvoljava mi = ne voli me“, počela da razmišljaju „Ne dozvoljava mi zato što me voli“, oni potkrepljuju dečju logiku i nameću je drugim odraslima. Slično je i sa ostalim vaspitnim pseudotraumama, odnosno situacijama u kojima roditelj nameće detetu šta treba da radi . Malo dete razmišlja da ga roditelj koji ga tera da radi nešto neprijatno u stvari ne voli. A bez ovog teranja i prisiljavanja dete ne može razviti higijenske i radne navike. Slično je i sa kažnjavanjem (ne samo telesnim) jer upravo emocija koja se zove strah od kazne energetski pomaže detetu da se suprotstavi svojoj želji koju inače ne može da kontroliše. Kontrolišući dete, roditelj mu pomaže da razvije psihičke strukture potrebne za samokontrolu. Upravo zbog stava da disciplinovanje (frustracija neprihvatljivih i opasnih želja + prisiljavanje na neprijatne ali korisne zadatke + kažnjavanje) je isto što i traumatizovanje, vaspitanje koje se preporučuje se svelo na pružanje ljubavi i beskonačno objašnjavanje. Umesto da je vaspitanje = ljubav + disciplina, danas imamo promociju jednačine vaspitanje = ljubav.

Teza 7. Treba uspostaviti jednakost roditelja i dece.

Posebna priča jeste i teza o „jednakosti“ roditelja i dece. Zagovornici ideje o zabrani telesnog kažnjavanja dece stalno provlače tezu da između roditelja i deteta treba da postoji „horiznotalan” odnos – oni su u istoj ravni, jednako pravni partneri – a ne da postoji „vertikalni”, hijerarhijski odnos. Time se negiraju sve činjenice od bioloških, psiholoških, socijalnih i kulturnih, pa do drugih aspekata pravne struke.

Ali ono što je još opasnije, uvode anarhiju u porodicu. Ono što neki od članova radne grupe pravnika koja je osmislila predlog Porodičnog zakonika otvoreno govore jeste da žele da razvlaste roditelje oduzimanjem određenog roditeljskog prava i davanjem prava detetu. Oduzimajući roditeljima vlast nad vlastitim detetom, ovakav pristup bi osnažio detetov status pravnog subjekta i otežao socijalizaciju i vaspitanje. Kako roditelji koji tokom procesa socijalizacije moraju nekada da primene i silu, od toga bi morali da osustanu i da postaju još više nemoćni.

Iz ovog proizilazi zahtev da je ispravno vaspitanje zasnovano na „partnerskom modelu” ranopravnih strana u kome je potrebno stalno objašnjavati, uveravati i ponašati se prema detetu kao prema prijatelju. Imperativ ovog pristupa je: „ono što ne radite odraslima, nemojte raditi ni deci“. Kako je bilo kakvo nasilje između odraslih neprihvatljivo ponašanje, isti takav stav se mehanički prenosi i na odnos roditelja i deteta, tako da je telesno kažnjavanje, prema ovom gledanju, nepotrebno i opasno. Zaboravlja se da odrasli, za razliku od dece, moraju da se povinuju mnogim društvenim pravilima, i da u suprotnom bivaju predmet nasilja države, tako da bivaju kažnjeni, mnogo oštrije i surovije nego što bi ijedan roditelj kaznio dete.

Iz teze o jednakosti izvodi se teza da deca i roditelji moraju imati istu pravnu zaštitu, da deca ne trebaju biti diskriminisana u odnosu prema roditeljima, odnosno odraslima. Ova teza nekima može zvučati napredno, ali ona otpisuje sve one brojne razlike biološke, psihološke, socijalne, ekonomske, i druge, koje brojni zakoni uvažavaju. Kako je onda moguće ignorisati te razlike i tražiti ostvarenje jednakosti između prava dece i roditelja kao pravnih subjekata?

Teza 8. Roditelji koji telesno kažnjavaju decu pokazuju svoju nemoć.

Potpuno netačno: beskonačna objašnjenja su znak nemoći, a kazna je znak moći. Da bi dete pristalo da se podredi roditeljskim zahtevima, da bi moglo da bude vaspitano i socijalizovano, roditelji moraju da mu u nekim situacijama pokažu svoju moć. A moć možemo definisati kao roditeljev uticaj na dete da dete čini ono što od njega zahteva roditelj. Takvo pokazivanje moći u brojnim situacijama može uključivati pritisak, prisilu i telesnu kaznu.

Normalno je da će dete pružati otpor svim onim roditeljevim zahtevima koje doživljava kao neprijatne. Dete nije u stanju da upravlja sobom, njime upravljaju njegove želje, tako da ono pokušava da upravlja svojim roditeljima. I zbog toga ljubav koju roditelji treba da konstantno pokazuju detetu, nije dovolja: dete je potrebno disciplinovati. Da bi mogli da ga disciplinuju roditelji moraju da dovedu do toga da im se dete podredi. Podređivanje nije isto što i ponižavanje ili poniznost. Podređivanje je prihvatanje vertikalnog reda u ljudskoj zajednici tako da individua zauzima određenu ulogu u organizovanoj ljudskoj zajednici kakva je porodica. Za razliku od objašnajvanja i kritikovanja koje dete doživljava kao nemoćno, kažnjavanje je upravo postupak koji zahteva određenu prisilu kojom roditelji pokazuje svoju moć.

Zagovornici teze da je uvek moguće upravljati detetom koristeći nenasilne metode pogrešno govore o nemoći roditelja da pronađe alternativni način. Povremeno se pojavljuju situacije kada nekakav drugi način ili ne postoji ili nije dovoljno efikasan. I zato treba reći da kažnjavanje jeste dokaz roditeljske moći i jasna poruka detetu da mora da se podredi i da sluša roditlje koji o mnogim stvarima bolje znaju od njega. Ukoliko je detetu pokazana ljubav, ono neće zameriti roditelju na telesnoj kazni.

Teza 9. Roditelj koji telesno kažnjava je sadista koji se iživljava nad slabijim, nad detetom koje ne može da mu uzvrati.

Kažnjavanje je racionalni postupak kojim se detetu poručuje da će ga boleti ukoliko ne posluša roditelja. Kada je dete telesno kažnjeno zato što radi nešto opasno ili je agresivno prema drugima, telesno kažnjavanje mu povlači granicu i definiše šta je neprihvatljivo ponašanje. Upravo je svaki oblik kazne, ne samo telesna kazna već i nenasilni oblici kažnjavanja, način da se detetu pokaže da mora da sluša jačeg od sebe. Ako argumenti nisu dovoljni, roditelj mora da pokaže detetu da je jači od njega. U tom smislu kažnjavanje jeste argument sile, ali to i treba tako da bude jer dete ne prihvata druge argumente.

Teza 10. Neće nas primiti u Evropsku Uniju, ukoliko u Porodični zakon ne unesemo eksplicitnu zabranu roditeljima da telesno kažnjavaju decu.

To nije tačno. Takav zahtev ne postoji. Pogotovo što u mnogim značajnim zemljama članicama EU takav zakon nije donet. Postoje određene pravne preporuke koje su neobavezujuće, a koje upravo zbog njihove kontradiktornosti i potencijalne socijalne štetnosti velika većina zemalja nije primenila niti namerava da ih primeni.

Autor: Zoran Milivojević

[1] Za podatak da se prema rezultatima istraživanja većina dece, uprkos psihodinamskim teorijama, oporavi od traume pogledati : Ann Masten (2001) „Ordinary Magic: Resilience Proccesses in Development“, American Psychologist, 56, str. 227–238.

[2] Marjorie Gunnoe s Calvin Collegea u Grand Rapidsu u Michiganu.

[3] Joan Kaufman, Edward Zigler (1987) „Do Abused Children Become Abusive Parents?“, American Journal od Orthopsychiatry, 57, str. 186–192. Istraživanje je pobilo popularnu pretpostavku da trauma doživljena u detinjstvu neminovno dovodi do psihopatologije u odraslom dobu.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Družina, Jaz sem... ali biti ali imeti?, Najini otroci, Slovenija, TA, Vzgoja, dobro vzgojen otrok, dr. Zoran Milivojević, motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, pretirano prilagojen otrok, prezaščiten otrok, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, razvajen otrok, slabo vzgojen otrok, učenje, vzgoja samega sebe, zanemarjen otrok, zlorabljen otrok, čustva | 1 komentar »

Edini klasični liberalec med literati v Sloveniji je Miha Mazzini

Objavil pavel dne 10.07.2011

Liberalnost se definira najprej tam, kjer smo vsi ubogi: torej kako preživeti, kako dobiti denar. Ga ukrasti, ga parazitirati, ga zaslužiti v tlačanskem razmerju ali ga zaslužiti kot Gospod, kot FreiHerr, svobodni mož.

Ne vem ali se je Mazzini kdaj izjavljal kam ga politično nese. A dejstvo je, da s svojim zgledom življenja ( dela kot programer in piše za denar dobro literaturo) kaže da je liberalec.

Tudi v družbi se kritično otepa kolektiva, mainstreama in janzenistično napojenih institucij. Kritično gleda na vse dela družbe in na vse institucije. Ne samo na Cerkev, kar delajo kvazi liberalci, ki hočejo družbo narediti po svojih ciljih in jih ovirajo notranji sovražniki.

Mazzini mi je poleg Čušina in Jančarja eden najboljših piscev. Med Čušinom in Mazzinijem je ta razlika, da Čušin govori v 1. osebi ednine in se norčuje predvsem iz svojih dejanj, obnašanja, misli, doživljanj, čustvovanj – a se v resnici norčuje tudi z našimi, mojimi, kajti večina tega kar doživlja Čušin, z večino tega je družba prepojena. Razlika je le ta, da Čušin potem inteligeno in duhovno poda uvid kako ven iz te mlake.

Mazzini pa se tega v svojih knjigah in scenarijih loti posredno preko svojih junakov, v esejih pa je udeležen kot glavni kritizer oz. kot človek, ki vedno nekam pride in se v dialogih znajde pred neprebojnim zidom družbene neumnosti, ki jo potem fantastično analizira.

Pred leti sem na forumih in v blogu pisal o janzenistični zadrtosti, toda kaj več kot uvida nisem znal povedati. Mazzini pa je ta janzenizem izvrstno analiziral in ga uporabil v raznih aplikacijah družbe, ter tako dokazal, kako bolna je naša družba.

O boju med individualizmom ( osebno trdnostjo, osebno odgovornostjo, osebno svobodo) in kolektivizmom ( programirana pasivnost, odvisnost, enoumnost in neumnost ovc) je bilo že kar nekaj povedanega. Znano je, da je slovenska družba že stoletja bližje socialističnim kolektivizmom. Tudi na t.i. desni strani imamo predvsem krščanski socializem. Pravih liberalcev v Sloveniji skorajda ni. Zame ni liberalec nekdo, ki na univerzi poučuje, ki dela ves čas v politiki, ki dela v državnih firmah oz. birokratskih ustanovah. Predvsem pa je zame liberalec zame samo nekdo, ki se ustvarjalno z delom preživlja sam. Ki nekaj ustvarja in prodaja na trgu. Ki za svoje preživetje ne potrebuje interesne skupine, politične stranke, fevdalca oz. mafije.

Kar sem sam začel spoznavati pred parimi leti, ko sem gledal intervju z Ivanom Omanom in je ta socializem ubesedil kot neofevdalizem, sem o tem začel premišljevati in gledati različne pojave. Vse to sem 5 let objavljal tudi na tem blogu. Mazzinijeva prvovrstnost pa ni v tem, da je kot eden redkih spoznal, da nas je komunizem peljal v začetek srednjega veka. Temveč da je genialno iskal te fevdalistične značilnosti slovenske družbe in vseh nas posameznikov, ki smo impregnirani s temi vzorce. Še tak svoboden mislec, se težko izogne tej ovčji mentaliteti. Mazzinijeva genialnost je tudi v tem, da je te paralele zelo inteligentno analiziral in se jim humorno posmehoval. Mazzini je tudi genialen humorist.

Kot je v svoji poslovilni kolumni na SIOLU napisal, da je imel cilj, da njegovo pisanje ljudi osebno zaboli. Da se začnejo soočati z bolečo resnico. Kot tudi sam z grenkobo spoznavam, je večino družbe nezmožno soočati se z resnico. Vsakega takega preroka, razlagatelja družbene bede takoj označijo za KRITIZERJA, TEŽAKA ali NEGATIVCA. Tudi ženi in drugim sem pošiljal vsak teden navdušeno Mazzinijeve kolumne, ki so mi dvignile duha, ki so mi potrjevale moja spoznanja, doživetja in razmišljanja in ki so mi dajale uvid odprtosti s pomčjo njegovega humorja, dialoga in drugačnih zornih točk in kotov. A od žene sem dobil tako mnenje: ne morem ga brati, samo kritizira, tako kot ti. Od drugih sem dobival mnenje, da je težak, da je negativen. Zanimivo, da je v Sloveniji negativen vsak ” KI SE NE VKLOPI V KOLEKTIV”. Kolektiv je še vedno najbolj sveta krava v Sloveniji. Zato kolektivci sovražijo Mića Mrkaića, Draga Jančarja, Mazzinija ter tiste redke socialistične politike v Sloveniji, ki se jim reče “janšisti” ( ker so edini, ki lahko relano ogrozijo mainstrema socialiste, ki dejansko vladajo ne samo v politiki, temveč v vseh inštitucijah, na vseh stopnjah hierarhije). Zgolj zato, ker ne pripadajo kolektivu in podpirajo kolektiv, temveč ga kritizirajo in zasmehujejo.

http://www.siol.net/slovenija/aktualno/2011/07/mazzinivideoted.aspx

spisek kolumen in ostalih pisanih mojstrovin Mazzinija, Frei Herr-a

http://www.mihamazzini.com/slonadom/siol.htm

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Dialog, Družba, Humor, Knjiga, Miha Mazzini, Slovenija, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Vzgoja, gospodarstvo oz. ekonomija, inženirji družbe, modne družbene smernice, liberalne reforme ( PRO FREE Market), motnje in bolezni, odvisnost_zasvojenost = nesamostojnost _nesvoboda, psihologija; duševnost, psihološko svetovanje, umetnost in kultura, vraževerje ali praznoverje, zdravje, čustva | 5 komentarjev »

Nov plesni center za davkoplačevalski denar

Objavil pavel dne 7.07.2011

“Naj nekdo tem norčkom pove, da za reševanje goreče bajte ne potrebuješ plesalca ali arhitekta, ampak gasilce. “

forumaš usimoncic na forumu Financ

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, davki, denar oz. kapital, gospodarstvo oz. ekonomija, inženirji družbe, modne družbene smernice | Brez komentarjev »

Spisek reformnih ukrepov za dosego večjega materialnega blagostanja za delovne ljudi v Sloveniji

Objavil pavel dne 6.07.2011

Nekaj nujnih ukrepov za spremembo sedanjega stanja:

SANACIJA TRANZICJSKE ŠKODE - določiti, da odškodninska odgovornost tistih, ki so oškodovali javno premoženje ne zastara, - določiti, da lahko v primeru večjih oškodovanj javnega premoženja (npr. nad € 1.000.000) in v primeru pasivnosti državnih organov (ti so tukaj vedno v konfliktu interesov, saj tožijo svoje nadrejene) tožbo vloži neposredno skupina davkoplačevalcev. Odškodnino naj država porabi za zmanjšanje javnega dolga.

JAVNE FINANCE - nova ustavna določba o obveznem izravnanem proračunu, - morebiten proračunski presežek se takoj nameni za znižanje javnega dolga.

DAVČNI SISTEM - okrepitev domačega povpraševanja in investicij z bistvenim znižanjem davčnega bremena, saj je Slovenija po tem kriteriju na lestvici ameriške revije Forbes prva na svetu, - delodajalci naj delojemalcem izplačujejo bruto plače, ne pa neto plač – vsak naj svoje davke plačuje sam, kar bo povečalo davčno zavest, - uvedba t. i. negativne dohodnine, ki zagotavlja, da premožnješi plačujej davke, niso pa prejemiki socialnih prejemke, tisti z nizkimi dohodki pa za izravnavo prejmejo socialne prejemke ne plačalo pa nobene dohodnine. Cilj je bistveno znižanje stroškov upravljanja davčnega sistema in socialnega sistema en.wikipedia.org/wik…income_tax

UKINITEV TOVARIŠIJSKEGA KAPITALIZMA - državni korporativizem in dirigizem naj se umakne polnokrvnemu tržnemu gospodarstvu. Cilj ukrepa je povečati gospodarski svobodo, ki je nujni pogoj za politično svobodo. Vseobsežna država naj se umakne pravici gospodarskih subjektov in potrošnikov do izbire na trgu (“freedom to choose”). - država naj se v zelo kratkem roku popolnoma umakne iz kapitalskih naložb s prodajo teh naložb najugodnejšemu ponudniku na javni mednarodni dražbi. Država naj se seveda umakne tudi iz finančnega in infrastrukturnega sektorja. Kupnino naj država porabi za zmanjšanje javnega dolga. - bistveno okrepiti vlogo varuha konkurence - ukiniti obvezno članstvo v zbornicah (notarska, odvetniška, detektivska, obrtna, kmetijska, inženirska,…)

PRAVOSODJE - oblikovanje specializiranih civilnih in kazenskih sodnih senatov sestavljenih iz izkušenih avstrijskih in nemških sodnikov za odločanje v primerih najhujšega gospodarskega in organiziranega kriminala storjenega na škodo javnega premoženja s trajanjem mandata senatov največ 10 let, nakar pristojniost prevzamejo domači sodniki (sedanja pasivnost sodišč v teh primerih je predvsem posledica konflikta interesov)

POKOJNINSKI SISTEM - postopna sprememba sedanjega sistema pay-as-you-go v sistem naložbenih pokojninskih skladov, ko vsak zavarovanec plemeniti premoženje za svojo starostno pokojnino. Sistem invalidske pokojnine pa lahko ostane nespremenjen. - ukiniti veljavnost 232. člena ZPIZ, ki brez finančne podlage daje starostne pokojnine približno 60 interesnim skupinam in nas letno stane € 400.000.000. - odpreti trg naložbenega pokojninskega zavarovanja za nove domače in tuje ponudnike – sedanji ZPIZ naj bo le eden izmed ponudnikov na trgu.

ZDRAVSTVENI SISTEM - namesto državne prisile naj v ospredje pride pravica do izbire med različnimi ponudniki zdravstvenega zavarovanja in med različnimi izvajalci zdravstvenih storitev. - obvezno zdravstveno zavarovanje naj za minimalno premijo zagotavlja najosnovnejše zdravstvene storitve, vse ostalo pa naj preide na trg prostovoljnega zavarovanja, ki naj ga izvajajo različne domače in tuje zdravstvene zavarovalnice v medsebojni konkurenci, - na izvedbeni strani je potrebna bistvena privatizacija zdravstvene službe na vseh treh ravneh.

ŠOLSKI SISTEM - odpraviti je potrebno državni monopol na področju šolstva ter okrepiti vlogo zasebnega šolstva na vseh treh ravneh, - javno vavčersko financiranje osnovnega in srednjega šolstva ter uvedba šolnin za visoko šolstvo.

vir Ibisibis na forumu Financ
http://www.finance.si/forumi/?m=1279134&single

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Slovenija, Zdravstvo, gospodarstvo oz. ekonomija, inženirji družbe, modne družbene smernice, liberalne reforme ( PRO FREE Market), podjetništvo oz. mikroekonomija, politika, šolstvo | Brez komentarjev »

Oblast ljudstvu!

Objavil pavel dne 6.07.2011

“Socialisti vzklikajo “Oblast ljudstvu ! “ in ob tem v zrak dvignejo stisnjeno pest.

Vsi vemo kaj mislijo v resnici – oblast NAD ljudstvom, oblast Državi.”

Margaret Thatcher

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, inženirji družbe, modne družbene smernice, liberalne reforme ( PRO FREE Market), politika | Brez komentarjev »

I feel mafia in Slovenia

Objavil pavel dne 6.07.2011

Ko turist pride v Slovenijo, vidi predvsem veliko lenih ljudi, veliko birokratov in se turist vpraša, če je morda prišel v kakšno socialistično državo, kjer je NEODGOVORNOST najvišja vrednota poleg pogoltnosti.

Ko pa turist nekaj časa živi v Sloveniji, pa začuti kako je vse prepleteno z mafijo. Lahko bi jim računali poseben davek na prvovrstno izkušnjo Sicilije in Kalabrije.

Mafija ima na vrvici politike, novinarje, sodnike, policijo. Mafija si lasti večino slovenskih podjetij. Njeni člani so od vrha managmenta do zadnjega delovodja ali poslovodja. Njeni volilci pa od prvega do zadnjega socialističnega romantika in nostalgika.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba | Brez komentarjev »

Primerjava Hitlerjevega fašizma in Kučanovega fašizma

Objavil pavel dne 5.07.2011

[vrac] Čakaj malo Enfrice, nekaj tu ne gre skupaj, ti govoriš o novodobnem fašizmu v Sloveniji in to povezuješ z ekonomsko politiko, ki sta jo na osnovi tekovin iz leta 41 nadaljevala tudi po letu 91 Partija in Kučan. V tej primerjavi me moti to, da je nacistična Nemčija gledano iz razvojnega vidika bila izjemno uspešna! Pred dobrim tednom sem na satelitu gledal oddajo Hitlerjeva nova orožja in tu sploh ni dileme, naciji so bili tehnološko vsaj deset let pred zavezniki, tudi Američani, če odmislimo seveda atomsko orožje. Po moje so naši komiji v zvezi s sposobnostjo voditi uspešno gospodarstvo bolj podobni bratom Marx kot nacijem, ti so bili svetlobna leta bolj sposobni. Je pa res, da so zločini predhodnikov obstoječe nomenklature popolnoma isti kot zločini nacijev, celo hujši, ker so se spravili na lasten narod. V bistvu bi moralo biti zagovarjanje komunizma kaznivo dejanje, častilce Tita in drugih komunističnih zločincev pa bi morala demokratična država preganjati kot stekle pse, popolnoma enako kot zagovornike Hitlerja in drugih nacističnih zverin.

Verjetno si opazil kakšen post v katerem o tej temi govorim bolj na kratko. V obširnejšh postih na to temo navajam inferiornost Kučanovega sistema nasproti Hitlerjevemu. Zlasti so tu pomembna naslednja dejstva:

1) Izven ideologije rasizma Hitler ni nikogar okradel, Kučan pa je z ideologijo super enakosti okradel dva milijona ljudi. Kučanova ideologija je, ravno tako kot Hitlerjeva, potrebovala notranjega sovažnika. Pri Hitlerju so bili to Židi, pri Kučanu pa slovenski delavec sam. To je razumljivo, saj je Slovenija v primerjavi s Hitlerjevo Nemčijo le naznaten pezdetistan, ki nima moči, da bi izven sebe proti komur koli resnično pokazal silo (odbit napad JLA je bil le operetna vojna), zato pezdetistan silo (oblast) izraža navznoter, proti svojim ljudem. Ker Kučan za izkoriščanje in krajo premoženja ni imel na voljo Židov, je uporabil kar slovenskega delavca.

2) Sociološko gledano je bila Hitlerjeva družba veliko bolj demokratična od sedanje slovenske. Zlasti gledano z vidika družbene stratifikacije in mobilnosti. Tako so pri Hitlerju vsi sposobni ljudje imeli enake možnosti, nesposobni pa enako usodo. Zato je tudi bila vodilna tehnološka sila tedanjega sveta. V Sloveniji nove tehnologije ni, ker so vsi nasilno izenačeni v podpovprečju. Zato gre pri Kučanu za najbolj primitivno obliko nacionalsocializma, ki fungira daleč izpod Hitlerjeve in je zato veliko bolj zločinska kot je bila Hitlerjeva. Ta ideologija je tudi bolj zločinska kot je bila Brozova in Kardeljeva, saj je Slovenija tedaj mnogo manj zaostajala za razvitim svetom kot danes.

3. Perspektiva Hitlerjevega sistema (po eventualno dobljeni vojni) je bila čudna, saj ni bilo jasno, kdo bo v novem supertehnološkem imperiju kupec, v Sloveniji pa ni jasno niti, kaj je vloga producenta in lastnika.

Celovit pogled zato pokaže, da je Kučan v bistvu obnovil Mussolinijev ekonomski korporativistični fašistični sistem in ne Hitlerjevega. Od Hitlerja je bil Kučan pobral samo idejo nacionalsocilazima.

Enfrice.

vir

http://www.finance.si/forumi/?m=1276056&single

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba, Slovenija, Vsepovsod SOCIALIZEM oz. NEO-fevdalizem, Zgodovina, inženirji družbe, modne družbene smernice, politika, vraževerje ali praznoverje | Brez komentarjev »

Komunisto-fašizem 1.0 in 2.0 v Sloveniji

Objavil pavel dne 4.07.2011

Eden od poglavitnih vzrokov, da je ravno slovenska kriza bibličnih razsežnosti, je ZANIKANJE, ki se ga gre slovenska intelektualna elita in vsi, ki oblikujejo ne le slovensko javno mnenje, pač pa oblikujejo psihološki profil in mentalni okvir slovenskih državljanov. V šolskem sistemu, v družinah, v podjetjih, povsod. Oblikujejo tudi politike v političnih strankah recimo, itd. naše zanikanje je najbolj pogosto hkrati lindasindromsko, a ni samo takšno in zaradi tega.

Slovenija fašizem že ima. Slovenije je fašistična država že 20@45. Aaaaaaaaaaaaameeeeeeeeeeen!

Večina slovenskih državljanov ne pozna definicije fašizma. Večina slovenskih državljanov ima topogledno oprane možgane in to do perfektne beline tipa tabula rasa. Oprane tako zelo temeljito, da si pod terminom fašizem slikajo povprečni janezslehernički in mickeslehernikove izključno italijanski nacizem na slovenskem primorju in Krasu. Personifikacija fašizma pa ne sega čez lik črnosrajčnika, ki Slovencu v grlo nasilno uliva ricinus.

Ker slovenski državljan ne ve kaj to je v resnici fašizem, ga seveda ne zna niti prepoznati, kaj šele kvalificirati in se proti njemu boriti. Zato je vsaka omemba fašizma praviloma en navaden jebeludzbunjenitis, ki v javnem političnem diskurzu služi kot nekkšen ojačevalec čustev in [slabega] okusa, katerega funkcija je vedno tudi pranje možganov, kajti na besedo “fašizem” je v SLO medvrstično vedno pripeta še sintagma “Kompartija je kul [ker bogve če bi naše Primorke, recimo, dandanes sploh imele željo seksat, če nas hrabra fašistična kompartija ne bi najprej nekajdesettisoč pometala v fojbe in žive zaprla v rove]“.

Slovenski državljan je takšen tudi zato, ker so mu ravno slovenski fašisti v hipofizo vtetovirali enobarven kompartiji pristransko naklonjen stereotip o tem kaj da je fašist in fašizem ter poskrbeli, da slovenskemu državljanu ne bi slučajno za en sam trenutek iz uma izginila trditev, da “boj slovenskega ljucva iz druge svetovne vojne prot taljanskim fašistom y bogamy domačim izdajalcem in kolaburcistom še vedno traja”. Jel tako drugarice Diklić, ti klena komsomolka, ki “ustavljaš Janšo” in te skrbi da ne bi kdo zdrknil bognedaj v antikomunizem, torej v antifašizem. Jel tako? Tako je, drugovi, dabome da je tako!

Ker slovenskemu državljanu “boj” še vedno traja, ker mu tovariš Repe in skoraj vsi slovenski izobraženci dopovedujejo, da naša recentna(nedavna) zgodovina ni recentna(nedavna), kot v sveh normanih geografijah sveta, pač pa “polpretekla”, pomeni “še nepretekla”, pomeni “še živa”, pomeni “v vesoljnem čas-prostoru po volji kompartije zamrznjena”, pomeni, čas je suspendiran,…

… živi slovenski državljan, s slovenskimi razumniki, izobraženci ter intelektualno elito na čelu, še vedno v WW2. Zato so njegove interpreatcije pojma fašist in fašizem zožene na takratno manifestacijo fašizma. Od takrat so pa nekateri Judje recimo, od največjih žrtev fašizma med WW2, tam doli v Izraelu sami postali fašisti, ki maojo svoje “nebodijihtreba Jude”, reče se jim pa Palestinci. In to se seveda lahko zgodi samo njim…eee….Nooooooooooot! Slovenija je naboljši dokaz za to. Za razliko do Češke, ki recimo ni.

Zato lik črnosrajčnika, ki v izmučeno grlo Sclava nasilno uliva ricinus, zamegljuje poglede in ume slovenskih državljanov, pa eto ne vidijo, da so fašisti tu vans Krnajcef pač oni ki so nam vladali 20@45, reče se jim pa Kučan, Pahor, Potrč, Golobič, Kahel, Kavčič, Kresalova, Rop, Keber, in tako bi lahko našteval zalo dolgo, dokler se ne prebijem na konec seznama eksponentov BojdaLeveBojdaNaSredinske, ki so žalibog, de facto, žal mi je dragi moji sodržavljani, pač eni manj eni več FAŠISTI. Navkljub njihovi sladkorečni puhli populistilni mudologiji, v kateri tekmujejo vsi od blondastih avš do zahrbtnih pokvarjencev.

Normalno! Saj vsi komunisti tega sveta SO nič drugaga kot fašisti. Koneckoncev je tovariš Mussolini, oče koncepta fašizma ipak bil dolgoletni komunist. Levičarske provenience. torej. Any questions?

Tak kot kamerat Adolf, ki je imel svoj [verbalno-mudološki] fokus rahlo bolj na nacijo per se. Pač zgolj razlika med germansko in rimsko izvedbo fašizma, ki jo lepo ponazori ona scena iz Gladijatorja, ko pragmatični rimski centurion ob ekscesu germanske iracionalne naci-bazirane norosti, izreče znameniti stavek “Ljudje bi morali vedeti kdaj so premagani”. Mi smo pa dodali svojo verzijo vzdolž vektorja boljševizem-rentarstvo-fevdalizem z dodatkom ščepca nacionalizma leta 1991. Šele leta 1991 so naši komunisti-fašisti silom prilik odkrito izpovedali še svojo poprej zatriano in prikrivano lokalno naci komponento, ki so jo prej surogatno izražali na ravni Jugonacije.

Ko je Kompartija leta 1945 dočakala, da so Zavezniki premagali nacistično Nemčijo in dve leti pred tem prisilili fašistično Mussolinijevo Italijo da je kapitulirala, je nemudoma pričela po deželi Jugoslaviji paliti in žariti z esencialno čistim fašizmom komjunist stajl. Fašizmom, ki je segel daleč onkraj ulivanja ricinusa v grla pripadnikov sosednjih narodov.

Naši fašisti so v zatilje nad kočevskimi fojbami v mehko možgansko maso, namesto ricinusa ulivali svinec in to ne sosednjim narodom pač pa svojemu narodu. A bilo je bogamy tudi zelo veliko operativnih posegov pri komunističnih ekspertih za uho-grlo-nož, kto bi priznal pokojni Simo Dubajić, kanede.

Naši fašisti so seveda hkrati pokazali, da zmorejo inovirati ter fašistično doktrino “vnaprediti”, pa so njihove fašistične metode in zlodela segle daleč onkraj ricinusovih tegob nesrečnih žrtev taljanskih črnosrajčnikov. Otok Goli je šala mala, Brabrin rov pa je pri teh rabitah nekšen vrh ledene gore.

Naš zverinski komunistični fašist je bil nad-fritzlovski in to davno preden je odtujena in očitno mestoma zelo temačna avstrijska družba (Še pomnite primer Kampuš), po WW2 povrgla svoje fritzlovstvo v drugič. Naši fritzlovski komunistični fašisti so nadkrilili Satana samega in se zavihteli svetlobna leta bolj daleč nad ricinus, pa so ljudi žive zazidavali v rudniške jaške. Za piko na i so jih pa razglasili za drugorazredno temo.

Kako fašističen je tak um, ki ljudem “organizira” tako mučno smrt, se bi dalo relativno dobro ilustrirati le, če predhodno za potrebe tega posta opredelimo enoto za merjenje stopnje fašizma oz. fašistoidnosti konkretnega storilca z rdečega planeta. Recimo da so mere fašistoidnost 1 Fritzl in njegova manjša podenota 1 ricinus (kar ustreza ulitju 1 litra ricinusa v trpeče grlo trpeče žrtve črnosrajčnika), ki je 1/1000 Fritzla.

(1) Barbarin rov bi potemtakam bil imel stopnjo fašistoidnosti 8,971 kiloFritzlov, oz. 8,971 MegaRicinusov.

(2) Sistematična diskriminacija “bogatih prešičev med delouci”, s ciljem preprečitve nastanka srednjega razreda svobodnjakov, s pomočjo davkoprispevkovnega reketiranja in fašistične mize socialne sramote, beri – sistematično zasužnjanje slovenskih državljanov v najbolj čisti fevdalistični maniri, bi bila imela vrednost 2,048951 MegaFritzlov oz. 2,048951 GigaRicinusov.

3) Poskus ropa stoletja v formi kobajagi pokojninske reforme, bi bil imel vrednost cca 0,2 GigaFritzla oz, 0,2 TeraRicinusa.

itd.

Osebno menim, da je čas, da eni izmed uglednih ameriških univerz na nivoju nacije plačamo pripravo obveznega tečaja za vse člane nacije na teme:

1) Kaj to je fašizem, kaj mimo ricinusa, ki je v zvezi s fašizmom pel nazadnje leta 1943, so značilnosti fašizma, kako se fašizem manifestira danes v USA, UK, SLO, D, A, RU, Kitajski itd.

2) Fašizem v Sloveniji v letu 2011, kako se manifestira, kdo so nosilci.

3) Mafijsko-plenilski vidik slovenskega fašizma.

4) Slovenski boljševiški state capture – fašizem moderne oblike, kako so slovenski komunisti-fašisti državo zajeli leta 1945 in jo kot talko zlorabljali za svoje fašistične orgije vse do danes.

5) Morfoligija slovenske utrditve fašizma skozi evolucijo iz državnokapitalističnega fašističnega modela pred in po prehodu iz faze Socializem I v fazo Socializem II. Podtema: Zakaj se bi slovenski Socializem I in II lahko mirno imenovala Komufašizem I in II.

6) Kako je slovenski komunistično-fašistični Satan, ki je zidal 9 rudniških pregrad, ukanil svet, ko ga je prepričal, da ga ni več. Potem pa v Dražgošah in na Osankarici vstal in naciji grozil “Da bo NjihoveSvoje tekovine komunistično-fašističnih klavcev branil sez orožjem, magari s trofejnimi thompsoni v rokah temačnih modelov sez triglafkami na glavi, pod poveljstvom Gojmirja Lešnjaka in tovarišice, pardon tovariša Godniča, ki se veseli praznjenja hude jame”. In tako 65 krat. Krat število vseh spomenikov Satanu. Pri vsakemu posebej! Vsako leto brez izjeme! Da bo nacija ja dovolj dobro ustrahovana! In razklana! Na ustrahovane na eni strani! In na ponosne NašeSvoje družinske ustrahovalce – fritzle.

7) Vloga Dražgoš, Osankarice in podobnih svetišč slovenskih fašistov-komunistov v utrjevanju zablode, da se fašisti dogajajo samo Italijanom in da je fašizem pakiran izključno v flašah po liter, razredčen v ricinusu.

8) Zakaj slovenski fašizem za razliko do nekdanjega Mussolinijevega ni gradil proge in ceste hitro, racionalno in za nizko ceno, pač pa ravno obratno preplačano in s krajo iz državne blagajne in zelo počasi. Fakin zalo počasi! S kratkim pregledom dinastije rdečih baronov iz zemonskega klana.

9) Zakaj je ena sama izmed 3000+ lastnosti fašizma zadostna da se neki družbi, državi, politiki, politični stranki, politiku, osebi pridruži/pripiše oznaka FAŠIST(ično) in FAŠIZEM. Vaje na temo sintagme: “Zakaj je vseeno ali smo mrtvi od enega samega zrna iz rafala strojnice, ali od 50 zrn.”

10) Zakaj je za progres slovenske družbe nujno, da vsak državljan Slovenije opravi obvezni tečaj iz “Poznavanja fašizma, z osnovami slovenske verzije fašizma marksizma lenjinizma tiotizma kučanizma kebrizma zoki-socakapital-veselo-primitivizma-anje,anje”, ter zatem opravi obvezen test.

Podtema: Zakaj je za uspešno detekcijo ter interpretacijo slovenskega fašizma in zaščito svobode naroda nujno, da se WW2 tudi v glavah slovenskih prokomunistov in njihovih ustrahovanih y bogamy ipak tudy zelo veliko prostovoljnih vazalov, nemudoma zaključi, če je treba, s ponovnim organiziranjem, magari simboličnega izkrcanja progresivnih antifašističnih sil v Normandiji.

Na naslednjih volitvah potemtakem ne bo šlo za to, kar sporoča Črt: “Ni problem civilizirani gospod Janša”, beri “Ne frikajte, ne bojte se, bodimo no resni, ne bodimo bukvalci, pustimo no agitprop demagogijo, Janša je v resnici brezzobi mehkokurčen benignež, Tak kot pokojni Ivek, nekšen Dobri iz Grosupla in nikakršen “princ teme” oz. diktator oz. fašist, bojte se kar pride za njim, ko ga kompartija, njeni vojščaki razporejeni po vsem perimetru družbe in zlasti El Comandante Semullicci in njegovi trenutno v ilegali pritajeni odredi za ulicotacanje na prvega snega dan sesujejo – takrat bo folk izbral fašista, [najbrž kakega od kompartije delegiranega mesijo Trdorokiča]“. No, čeprav ko pomislimo kdo so kandidati da nasledijo tako sesutega Janšo, gre enmau tudi zato, vseeno…

…gre predvsem zato, da spoznamo, da je to kar imamo danes de facto FAŠIZEM, na oblasti so de facto FAŠISTI. In to že 20@45. In fašistirajo danes nikoli tako umetelno in pocukrano kot kadarkoli prej.

Naslednje volitve bi morale biti about getting rid of fachism, prjatli moji in o tem kako preprečiti, da se po sesutju novega vladarja fšizem spet ne poglobi. Amen.

Fašizem se nam torej ne more akcidentno zgoditi zgolj če Janši spodleti, ampak ga že imamo. Ja, ko Janši spodleti, se utegne naš fašizem poglobiti in nam na jedilnike pritresti še kakšno dodatno izmed 3000 lastnosti fašizma. Ne ravno ricinus in barbarazazidavanje, tega nam novi diktatro ne more storiti preden nas izčlani iz NATO in EU, hehe, ma arsenal fašizma, kot smo se prepričali v 20@45, ni niti majhen niti neraznovrsten inti mu manjka iznajdljivosti v prikrivanju njega zloumja i malicioznosti in umzanih spodnjic. Ko smo pri umazanih in smrdečih spodnjicah, napovedujem ponoven vzpon denunciranja, majkemugaspalim direkt med spletne oke.

LP shaman

. . .

Da je Slovenija od izvolitve Kučana za predsednika države leta 1992 fašitična država, je popolnoma jasno, in to, ne glede na parameter opazovanja. Z izvolitvijo Kučana za predsednika so namreč padle v vodo še zadnje možnosti, da se v Sloveniji uvede normalna enkonomija, namesto Mussolinijeve.

Enkrat sem že opozoril, pa mislim, da je treba vedno znova, da so to, kar je v Sloveniji v ekonomijo uvedel Kučan, Američani pod končani WWII, na neurberškem procesu izrecno želeli preprečiti in so tudi preprečili. Preprečiti namreč, da Hitlerjev nacionalsocialistični ekonomski sistem preživi njegovo nacionalsocialistično politiko. Zato so zavezniki v takratni Nemčiji ine Evropi določili čisto druge pogoje ekonomskega delovanja, kot so veljali pred WWII. Kučan pa je po osamosvojitvi takoj pričel z uvajanjem elementov fašistične in nacionalsocialstične ekonomije. Pri tem je Kučan šel dlje od Hitlerja in Mussolinija, saj je na osnovi zaprte ekonomije, iz slovenskega gopodarstva, s pomočjo komunajzerske korupcije in kriminala, naredil psevdoekonomski kripl, ki v svetu nima para. Še Severna Koreja je pred nami.

Jaz trdim, da je datum uveljavitve Slovenije kot fašistične države 27. april 1941. Takrat se je zgodilo to, da namesto, da bi narod komunajzerski gnoj popolnoma iztrebil (za kar bi Nemci prišli prav), mu je popustil do te mere, da je ta gnoj pričel ditirati narodu. Očitno je bil problem kralja Aleksandra in regenta Pavla ta, da sta bila prevelika demokrata. Kako naj si sicer razlagmo, da tak je recimo tak gnoj kot je bil Josip Broz, bral levite sodišču.

Vse nadaljne gibanje v Jugoslaviji in kasneje v Sloveniji ni nikoli šlo izven fašističnega okvirja. Tudi v času Janše, ne. Janša je sicer imel možnost prekiniti z nacionalsocialistično ekonomijo, vendar pa bi v ta namen moral sprejeti EDS, česar pa ni hotel, saj bi to tudi v političnem smislu zanj pomenilo slovo od fašizma. Ergo, fašist je tudi Janša. Natančno tak kot Kučan ali Semolič.

Strinjam se s tvojo tritvijo, da so tukaj kao izobraženi ljudje tako zabiti, da fašizma ne prepoznajo. Taka je pač komunajzersko-klerikalna šola. Vendar ni izobrazba tista, ki je ključna. Ključen je privatni interes namesto skupnoskledarskega. Dokler tega ne bo, moderne ekonomije ni mogoče pričeti graditi. In do takrat bomo, ne glede na stranke, živeli s fašizmom.

Enfrice.

  • Share/Bookmark

Objavljeno v Družba | Brez komentarjev »